|
| |
Većinsko izborno pravo i izborno pravo
proporcionalne reprezentacije
Sledeći tekst rasvetljava obe osnovne varijante izbornog prava,
imenuje njihove prednosti i mane i bavi se posledicama koje izborno pravo ima
na politički sistem.
[Početak
stranice]
 |
Izborno
pravo i demokratija
|
Uvod
(...) Pri praktičnoj provedbi izbora izgradila su se dva,
u osnovi različita sistema: većinski izbor i proporcionalno
reprezentativni izbor. Retko se još ovi sistemi upotrebljavaju
potpuno odvojeni (...), često se kombinuju. Politička struktura
jedne zemlje i izgradnja političke volje stoje pod jakim utecajem uređenja
izbornog prava, pošto je od izbornog prava ovisan kako unutrašnjo-politički
odnos u partiji, te međusobni odnos partija, tako i odnos vlade i
parlamenta. Sa druge strane je činjenica da određene tradicije, istorijske situacije, te društveni
uslovi dozvoljavaju samo
određene izborne sisteme. Ne može se svaki izborni sistem uvesti u neku
zemlju po želji - proizvoljno. Onaj ko manipuliše izborima ne uzimajući u
obzir datu socijalnu i političku strukturu, reskira da izbori izgube svoju
osnovnu funkciju; ako narod ne prihvata i ne opravdava izborno pravo, onda
postoji mogućnost da se ona vlast koju odabere većina od strane
manjine ne smatra merodavnom i ne bude prihvaćena.
[Početak
stranice]
Izbor proporcionalne
reprezentacije: Prednosti i mane
Da politički stil i politička struktura jedne
zajednice mogu stajati pod jakim uticajem izbornog prava pokazuje i kratko
posmatranje osnovnih razlika. Izbor proporcionalne reprezentacije počiva na
principu da se sedišta u parlamentu dele proporcionalno podeli glasova birača
na pojedine partije na celokupnom izbornom području. Ako neka partija
osvoji deset procenata glasova, ona dobija deset procenata mandata. Tako
parlament postaje politička fotografija različitih mišljenja birača.
Svaka manjina i svaki političko-programski pravac je zastupljen i njihov
glas se može čuti u parlamentu. Izbor proporcionalne reprezentacije
dozvoljava da se relativno lako osnuju nove partije, jer za njihovog zastupnika
u parlamentu dovoljno je da u svim izbornim jedinicama dobiju samo po nekoliko
glasova, koji onda, sabrani zajedno, možda ipak čine jedan procenat i na
taj način novoj partiji osiguravaju nekoliko mesta u parlamentu. Relativno
laka mogućnost osnivanja novih partija sa sobom sigurno nosi element koji
oživljava politički život, ali i opasnost od razdvajanja partija i
nastajanja malih interesnih grupa. Zbog toga izboru proporcionalne
reprezentacije često odgovara slika parlamenta koja je podeljena u veliki
broj frakcija unutar parlamenta, iz kojeg nastaju koalicione vlade sa svim, njima
poznatim slabostima vodstva i krizama.
[Početak
stranice]
Birač svojim glasom teško može uticati na sastav vlade
jer se partije u toku izborne borbe ne vežu u koalicije. Pošto se u koalicionoj
vladi uspesi pripisuju sebi i svojoj partiji, a neuspesi opet koalicionom
partneru. Za birača je teško da prepozna odgovorne, kako u pozitivnom, tako
i u negativnom slučaju. Kandidati za parlament biraju se u sistemu izbora
proporcionalne reprezentacije iz pokrajinskih ili okružnih parlamenata, a ne iz
lokalnih gremija što partijskom vodstvu daje mogućnosti jačeg delovanja. Birač tada ne bira pojedinačne osobe, nego svoj glas daje listi partija
gde su nabrojani kandidati po određenom redu. To znači
da birač zapravo nema nekog određenog zastupnika u parlamentu iz svoje
izborne jedinice, ali to opet ostavlja prostora partiji da pri pravljenju
kandidatske liste obrati pažnju kako na partiju samu, tako i na različite
interese različitih slojeva birača. To, opet, interesnim savezima
omogućava da stave svoje kandidate na listu uz obećanje da će
podržati partiju.
[Početak
stranice]
Većinski
izbor: Prednosti i mane
Suprotno izboru proporcionalne reprezentacije kod većinskog
izbora celokupna izborna oblast deli se u onoliki broj izbornih jedinica
koliki odgovara podeli mesta u parlamentu. Izabran je onaj koji u određenim
izbornim jedinicama osvoji apsolutnu ili relativnu većinu glasova. To
uspeva u pravilu samo onim kandidatima koji se mogu pozvati na velike partije
koje deluju regionalno. A te partije moraju po svaku cenu izbeći da
zastupaju samo svoje lične interese. Oni se moraju obratiti na adrese što više
interesnih grupa unutar stanovništava da bi mogle osvojiti većinu. Većinski
izbor zbog toga u pravilu prisiljava partije da se u svom programu i praktičnom
delovanju ponašaju umereno i izbegavaju ekstreme.
Istorijski gledano većinski izbor i
dvopartijski sistemi su usko povezani. Većinskim izbornim pravom ne može
se postići dvopartijski sistem, ali se može održati i osigurati. U
ovakvim slučajevima birač svojim glasom odlučuje između dva
različita programa i dva različita vladina tima. Parlamentarni izbor
ima tendenciju da postane izbor vlade. Pobednički tim vlade ima šansu da
se osloni na jaku podršku parlamentarne stabilne većine. Biraču je
time lakše da pri sledećem izboru pozove vladu na odgovornost, jer pri
jasnom odnosu većina politički uspesi ili neuspesi se lako mogu
pripisati odgovornima, a za vladu onda ne postoji mogućnost da krivicu -
ukoliko se radi o neuspehu - pripiše koalicionom partneru. Uticaj birača
na obrazovanje vlade i moguće vodeće snage koje se oslanjaju na vladu
apsolutne većine su prednosti dvopartijskog sistema stabilizovanog sistemom
većinskog izbora. Osim toga ovaj sistem nudi jednu veoma usku vezu između
parlamenta i birača, veže zastupnike za određeno područje i tako
sprečava veliku distancu između birača i izabranih. Istovremeno
najniža - lokalna partijska organizacija dobija mogućnost sastavljanja
kanidatske liste što je veoma poželjno u smislu unutrašnje
demokratizacije partije same.
[Početak
stranice]
Ipak, mane sistema većinskog izbora se ne smeju
zaboraviti. Sastavljanje liste kandidata sa lokalnog nivoa, zastupajući
interese tog nivoa, često znači da se određene manjine i grupe
stanovništva ne uzimaju u obzir. Tako je, na primer, s obzirom na postojeće
uslove, ženama i danas lakše da do parlamenta dođu uz pomoć
kandidatske liste, nego da odmah osvoje većinu u jednoj celoj izbornoj
jedinici.
Pošto u jednoj izbornoj jedinici glasovi ovim izbornim
sistemom pripadaju samo uspešnim kandidatima, mnoge grupe ostaju nezastupljene
u parlamentu. Često se dešava da u sistemu većinskog izbora mala većina
glasova osigura veliku reprezentaciju dotične partije u parlamentu. U
Engleskoj je bilo slučajeva da su konzervativci sa većinom od 38,2%
glasova u parlamentu imali preko 56% mesta. S jedne strane se to povezuje sa podelom izbornih krugova koji se ne mogu
podeliti tako da budu identične
veličine, i čijom podelom se uvek postiže da jedna partija bude
izuzetno oštećena,a druga dobije izuzetno veliki broj glasova. Ova
"geometrija izbornih jedinica" otvara novo polje manipulacije izbora.
Dalje, sistem većinskog izbora za manjine čini praktično nemogućim
da imaju zastupnike u parlamentu, osim, ako u nekim izbornim jedinicama nisu
tako jako zastupljene da čine većinu u tim izbornim jedinicama.
Nastajanje nove partije je praktično nemoguće. A i stabilnost vlade sa
apsolutnom većinom dovodi se u pitanje, ako kampanja partije završi
"naglavačke".
[Početak
stranice]
Sistem većinskog izbora, koji funkcioniše ima za
pretpostavku otvoreno držanje obe partije, koje jedna drugoj ne treba da
predstavljaju principijelnu opoziciju. Inače bi promena partije na vlasti
značila i radikalnu promenu cele zajedice. Dalje, dvopartijski sistem
koji je učvršćen sistemom većinskog izbora zahteva velik
koncenzus u narodu. Osećaj da se svi nalaze na istom brodu i sposobnost da
se predstavnici protivničke partije ne posmatraju kao neprijatelji mora
biti proširen i kod stanovništva. U narodu koji je socijalno raštrkan i nije
složan u osnovnim pitanjima povodom političkog saživota, sistem većinskog
izbora bi vodio do negativnih efekata, jer bi promena vlasti bila gotovo nemoguća
bez velikih posledica, manjine bi ostale nezastupljenje, te sve to ne bi vodilo
umerenijoj klimi, nego radikalizaciji i polarizaciji. U ovakvom slučaju
najpreporučljivije bi bilo pokušati modifikovati sistem proporcionalne
reprezentacije (...).
U principu je jako teško odlučiti koji sistem je
demokratski. U zavisnosti od istorijske tradicije,
postojećeg partijskog sistema i socijalnih odnosa unutar društva mora se
odlučiti koji sistem je bolji. Dakle, ni za ovaj kamen temeljac demokratije ne postoji opšte važeći recept, nego postoje
različite forme u kojima se demokratija ostvaruje i prema
čijim merama se onda treba proceniti da li maksimalno učešće
birača na izborima istovremeno osigurava sposobnost izabranih da vladaju.
[preuzeto iz: Waldemar Besson/Gotthard asper, Slika moderne
demokratije. Elementi slobodnog državnog poretka, Bonn 1990.]
[Početak
stranice]
|
