|
|
|
|
Osnovni elementi demokratskog sistema (VI): Pravna država
U Osnovnom kursu 1 videli smo da vladar može "uključiti" vladin program, kada dobije baterije od svojih sugrađana.
On ne može činiti ono što želi dok ima baterije, a za to vreme država donosi razne mere. Tu se ubrajaju raspodela vlasti i posebno vezanje sve državne vlasti za pravo i zakone, dakle pravna država, o kojoj je reč u sledećem tekstu: Sledeći tekst bavi se temom "Osnovna prava i demokratija":
Slobodna demokratija koja odobrava učešće građana u političkom odlučivanju mora imati pravno - državno uređenje. Demokratija i pravna država čine neodvojivu celinu. Pod pravnom državom treba razumeti sve one principe i postupke koji osiguravaju slobodu pojedinca i njegovo učešće u političkom životu. Pravna država predstavlja suprotnost policijskoj državi, odnosno državi u kojoj vlada samovolja. U takvim sistemima pojedinac živi stalno kontrolisan "odozgo" i pod pretnjom od upada u njegov život od strane dobro kontrolisanog aparata državne sigurnosti. Čovek se u svemu oseća kontrolisanim, te oseća veliko nepoverenje prema sebi, čime je zatrovan saživot ljudi. Uprkos svom oprezu i pokušajima građani se ne mogu otrgnuti čvrstoj ruci države. Onome ko se bori protiv takvog stanja preti hapšenje ili šikaniranje, gubitak radnog mesta ili čak smeštanje u zatvor, a da za to ne može zahtevati pravni sudski proces. A kad se on izvede pred suca, onda on prema njemu nastupa kao funkcioner vladajuće partije, pošto nema nezavisnosti sudstva. Jurisdiktivna vlast je u ovakvim sistemima samo jedna od organizacionih tehnika da bi se "materijal - ljudi" učinio "obradivim". Tako da obični građanin nikad ne zna da li je već zapeo za oko vladajućim strukturama. Samo ova nesigurnost je dovoljna za njega da se oseća zavisnim i neslobodnim. Pored toga čini se da pravo u privatnoj oblasti funkcioniše - jer se i u dikaturama kažnjavaju lopovi ili oni koji naprave neki saobraćajni prekršaj. Ali, čovek se ne može osloniti samo na to. Jer svi pravni propisi mogu se opozvati, a diktator ili državna partija određuju šta je pravilno, a šta ne. [Početek stranice] [Natrag na pregled] U demokratskoj pravnoj državi za pravo i zakone vezani su i oni koji imaju državnu vlast. Pred zakonima i pravom su svi jednaki. Svako može provesti svoje pravo, čak i nasuprot vladajućih političara iako mu ovo političke instance žele osporiti. Ovo posebno važi za pravo razvijanja sopstvene ličnosti. Prvenstveni smisao pravne države je da su ova prava osigurana i da to tako i ostane. Zbog toga pravna država ograničava delatnost države u korist slobode građana. Državni organi mogu delovati samo onda ako im je data nadležnost takvog postupka. Oni se ne mogu staviti van zakona i sopstvenih oblasti. Ustav ili zakoni moraju biti prenosivi i primenljivi i na njih. Samim tim je pravna država uvek ustavna i zakonska država. Vezivanje države za pravo i zakone osigurava slobodu građanina, koju se sme povrediti samo pod zakonskim ovlaštenjima. Ovakvo delovanje može formalno odobriti narodno zastupništvo u toku ustavnog i formalnog zakonskog postupka. O održanju toga brine nezavisna pravda. Tako su raspodela vlasti i pravna država neodvojive jedna od druge. Ali, ono što je važilo za raspodelu vlasti važi u jednakoj meri i za pravnu državu. Ona se ni u kom slučaju ne sme razumeti kao institucija za kontrolu i ograničenje države. Kako raspodela vlasti državu za običnog građanina čini preglednijom i olakšava mu pristup državnoj vlasti, tako i pravna država državi daje meru i formu, čime se građaninu omogućava da pretpostavi kakvo će biti delovanje države u određenim postupcima, te da svoje ponašanje usmeri, odnosno koordinira sa očekivanim delovanjem. Tek u uređenju koje je regulisano ustavom i zakonima pojedinac može delovati u skladu sa sopstvenim odlukama, te tako imati uticaja na politički saživot zajednice. Oba cilja, omogućavanje demokratskih aktivnosti i osiguranje osnovnih prava leže u osnovnim intencijama pravne države. Uvek se mora obratiti pažnja na oba aspekta ako se želi objasniti zasnivanje pravno-državnih postupaka, što se može sročiti u četiri osnovna principa. [Početak stranice] [Natrag na pregled] Državno-pravni Ustav jedne zajednice počiva pre svega na institucionalnoj nezavisnosti jurisdiktivne vlasti. U odnosu ove vlasti prema drugima mora zaista vladati striktna podela. Egzekutivi i legislativi mora biti oduzeto pravo da se petljaju u delatnosti sudaca, a još više pravo da suce stavljaju pod pritisak. Personalna nezavisnost za suca znači da on ne može biti protiv svoje volje udaljen iz službe ili zamenjen. Samo u slučajevima kršenja prava ili lične korumpiranosti sudac se po osnovu posebnog odvojenog sudskog postupka može razrešiti dužnosti. Stručna nezavisnost sucu garantuje da on u svom delovanju ni u kom slučaju nije podređen bilo kakvim usmeravanjima "odozgo". On mora služiti zakonu i pravu, svoje odluke mora donositi u skladu sa zakonom i pravom bez da mu državni tužioci ili vlada ili neki viši sud propisuju kako treba da glase njegove odluke. [Početak stranice] [Natrag na pregled] Tek kada je osigurano da suci imaju monopol nad jurisdiktivnom vlašću, tek onda nezavisnost suca može voditi u nezavisnost jurisdiktivne vlasti. Jer, oslobađanje nekoga nakon sudskog procese i ne vredi toliko ako se desi da onoga koga je sudac oslobodio može uhapsiti i zatvoriti policija, što se više puta dešavalo u doba Hitlerove vladavine, ali i na drugim mestima, pa se čak dešava i danas. Praktično, time vlada sebi organizuje sopstvenu jurisdiktivnu vlast pored pravde. U pravnoj državi svako kršenje slobode i zadiranje u privatnu sferu povlači za sobom oštre mere. Zbog toga država koja funkcioniše na osnovama pravne države poznaje samo sudska ovlaštenja za hapšenje ili pretraživanje nečijeg stana, a samim tim pravna država osigurava za svakog optuženog pravo sudskog saslušanja. [Početak stranice] [Natrag na pregled] U osnovi moderne pravne države leži opšte životno iskustvo, da niko ne može suditi u stvari koja se tiče njega samog. Zbog toga još od starih vremena konfliktne partije pokušavaju svoj konflikt izneti pred neutralnu instancu. To, pre svega, važi za suprotnosti između vlade i onih kojima se vlada. Istorijski gledano nezavisnost sudaca i monopol nad jurisdiktivnom vlašću bio je jedan od prvih zahteva kojim su se bavili potlačeni u nastojanju osiguranja vlastite slobode nasuprot pokušaja knezova da naprave sud zavisan od njih samih. U ovoj raspravi pronađene su osnove današnje pravne države. Najstariji dokumenti engleskog Ustavnog suda ne govore slučajno o stalno obnavljanoj potvrdi prava na slobodu svih slojeva i njeno osiguranje sa "rule of law". Nezavisna delatnost suca u obavljanju vladavine prava mora biti zagarantovana nasuprot apsolutističkoj vladavini kralja. Ovom cilju služila je i Magna Charta Libertatum iz 1215. a onda pre svega Habeas Corpus Act iz 1679., dokument koji je propisivao obavezu izvođenja uhapšenika pred sud unutar određenog roka. [Početak stranice] [Natrag na prelgled] Ipak, sa nezavisnošću sudaca opisana je samo jedna pretpostavka pravne države. Jednako kao na nezavisnosti sudaca država počiva na opštem principu da je sveukupna delatnost države merljiva, te da se može predvideti. Pravna sigurnost može egzistirati samo tamo gde građanin sa sigurnošću zna šta država sama može ili sme da uradi, odnosno šta je propisano i dozvoljeno. Ovde spada i osnovni princip pravne države koji kaže da niko ne može biti osuđen ili kažnjen bez zakonske osnove — nulla poena sine lege — i fundamentalna zabrana koja je isto tako jedan od osnovnih principa, zabrana postojanja povratnih zakona. Pored zabrane povratnih zakona tu stupa na snagu i obaveza jasnoće zakona. "Gumeni" paragrafi su neodrživi u pravnoj državi, pošto oni uništavaju pravnu sigurnost. Potrebe pravne države zbog toga zahtevaju izvestan oprez nasuprot tzv. neodređenih pravnih pojmova. Istina, neće doći do usvajanja zakona ako on nije zasnovan na jasnom odnosu prema pojmovima kao što su "vernost i vera" ili "dobri običaji", ali, na žalost, poznat je pojam koji ovde spada, "zdravi osećaj naroda", koji je bio korišten u nacionalističkoj jurisdiktivnoj vlasti, te pokazuje kako nezdravu ulogu može igrati nejasno izrečen pojam, te koliko prostora on ostavlja samovolji pravde. Zakonodavstvo koje se obavezalo pravnoj državi pokušaće zbog toga uvek pronaći neophodnu jasnoću u formulisanju zakonskih propisa. Za ljubav te jasnoće neretko se dešava da se mora odstupiti od kratkih formulacija i napisati dodatno objašnjenje jer se kratkim formulacijama ponekad ne postiže željena jasnoća. Samo na taj način može se održati pravna sigurnost. A demokratska država koja svojim građanima želi obezbediti maksimum slobode delovanja ne sme zaboraviti na pravnu sigurnost. [Početak stranice] [Natrag na pregled] Merljivost i predvidivost svih državnih delovanja kao elementarna pretpostavka pravne države zahtevaju vezanje vlade i uprave za zakone. Svaki državni akt mora se oslanjati na neki zakon, koji opet mora biti legitimisan. Princip jurisdikcije uprave kaže da uprava sme delovati samo u onim okvirima koje joj je odobrila većina. To, naravno ne znači da se pre svakog akta uprave mora doneti zakon. Šta će jedan gradonačelnik ili direktor opštinske uprave uraditi u svojoj opštini, ili šta će za svoje štićenike učiniti predstojnik službe za zaštitu maloletnika koji ima mnogo mašte, to ne propisuje ni jedan zakon. Ali okvir zakonskih ovlaštenja i nadležnosti mora biti propisan u svakoj akciji. Pravna država ne isključuje stvaralačku snagu samoodgovornosti uprave. Ipak, u slučaju kolizije prednost imaju zakoni, a ne individualna dinamika. [Početak stranice] [Natrag na pregled] Princip jurisdikcije uprave zahteva stalni dokaz da se pravo drži zakona. Ovaj kontrolni zadatak Montesquieu je prvenstveno pripisao parlamentu. Ipak, vrlo brzo se pokazalo da je mnogo delotvornija kontrola pravde. Jako širenje uprave u modernoj socijalnoj državi zahtevalo je sve jače uređenje i osamostaljenje jurisdikcije uprave. Njoj se može obratiti svaki građanin koji smatra da je jedan od akata uprave protupravan sa svojim prigovorom, te tako prouzrokovati preispitivanje akta (...). Smisao ovakvog uređenja je da sama mogućnost preispitivanja lako donešene odluke pred sudom sprečava službenike u takvom delovanju. Ukoliko ipak dođe do takvih odluka i uloženih žalbi, produkt su mnogostruki procesi koji često jako dugo traju, jer kao i u normalnoj jurisdikciji mogu se provući kroz tri instance. [Početak stranice] [Natrag na pregled] Ovakav razvoj moderne pravne države često je kritikovan rečima: "Država pravnog puta". Time se htela naglasiti teškoća i komplikovanost pravno-državnih načina vođenja postupka, koja je - kako je rečeno - širom otvarala vrata trčkaranju tamo-ovamo, a istovremeno uticala na smanjenu spremnost službenika u donošenju odluka. Ove kritike se moraju prihvatiti ozbiljno, jer one jasno očitavaju granice i troškove pravne države: Sudačka kontrola upravnog delovanja odnosi se u pravilu na kontrolu propisanih pravila u postupku i nadležnosti. Pridržavanje roka, učešće svih sudionika ili uzimanje u obzir drugih formalnih pravila je pre svega sudski postupak , dok se pravi elementi postojećeg slučaja povodom zloupotrebe položaja moraju ispitati. U mnogim procesima protiv školskih odluka uvek je uzimana u obzir pedagoška sloboda učitelja u procenjivanju onoga što je učinio njegov učenik, te je kontrolisano normalno delovanje, posedovanje ocenjivačkog pravilnika, pravovremeno davanje školske zadaće, ili dokaz kako je učitelj došao do svoje procene. Česta sklonost roditelja u poslednje vreme da se žale zbog ocena u školi svog deteta te da tu žalbu ulože i tako je učine pravnim postupkom, vodi ka formalizovanju školskih ocena i često je pedagoški kontraproduktivna, ali to je neophodna cena za to da sve državne odluke - pa čak i školske ocene koje odlučuju o šansama deteta u kasnijem životu - podležu sudskoj kontroli. Država pravnog puta i presude, čini se, vladaju i parničnim postupkom protiv gradnje aerodroma, atomske centrale, autoputa, deponija smeća ili industrijskih oblasti. Oni u mnogo slučajeva znače pravno razvlačenje postupaka, jer imaju ili gravirajuće šanse za uspeh ili su već propali. Pri tom se ne smije zaboraviti da su ovakvi procesi često povezani sa izuzetno visokim troškovima, tako da "obični" čovek ako nije mogao priuštiti dobrog advokata, a njegov zahtev nije bio sasvim jednoznačan, vrlo brzo sedi bez igde ičega. Svakako da dikatorska država može delovati brže i svrsishodnije. Kad takva država želi da gradi ulice nema zamajavanja teškim i iscrpljujućim sudskim postupcima u kojima se treba odrediti odšteta za one koj poseduju zemlju kuda će ulica proći. Ali, upravo ova velika efektivnost ponekad sadrži najveću opasnost za slobodu građana. Ko nasuprot tome uživa zaštitu pravne države i želi slobode i jednakost osigurane tom zaštitom, mora živeti sa mogućnostima zloupotrebe državne vlasti i platiti cenu stavljanja našeg svakodnevnog života pred sud. Zbog toga ne sme da se kaže: "Pravnu državu teba ukinuti", nego: "Treba sniziti troškove pravne države". [Početak stranice] [Natrag na pregled] Pravna država za ljubav demokratije propisuje celu lepezu načina vođenja postupaka i mogućnosti kontrole, koji javnim instancama daju meru i formu. Ona politiku veže za zakon i pravo, svako državno izražavanje vlasti podleže sudskoj kontroli, te time osigurava slobodu građana. Država sve pomenute ne prisiljava na pokoravanje nego počiva na njihovoj saradnji. To za vladu i upravu ponekad zna biti neugodno, ali komplikovani postupci moderne pravne države ne smeju se odbijati i diskreditovati, čak ni kada - kako je Tocqueville pisao — "ljudi koji žive u demokratskom dobu ... ne vide korist formi, te ih prihvataju instiktivno ceneći ih manje... Te forme bude u njima nepoštovanje, neretko ih mrze. Pošto su naviknuti na uživanje, strastveno se okome na svaki predmet koji iole smeta i koji im donosi čak i najmanja odstupanja. Ovakvo držanje koje oni prenose i na politički život, čini da se drže normi koje im u svakodnevnom životu toliko smetaju. Upravo to, što ljudi u demokratiji smatraju manom formi, čini je tako korisnom za slobodu, što je njena osnovna zasluga, čini je sposobnom da bude granica između jakih i slabih, da istupi između vlade i onih koji su pod njom, da jednog zadrži, a drugom da vremena da razmisli. Forme su sve potrebnije i važnije, što je suveren, jači, a oni pod njim slabiji i nezainteresovaniji. Tako da demokratski narodi po svojoj prirodi trebaju jače forme nego ostali." Ipak, bila bi greška kada bi pravnu državu htjeli definisati samo sa osnova njenih principa i pravila. Jer, legalnost uprave ostaje zaista samo princip dok god zakonodavac sa svoje strane može vladati neoganičeno i kako mu je volja. Tada bi bilo zamislivo da se formalno pravno usvojenim zakonom ukinu osnovna prava i principi kao što je to bio slučaj sa zakonom iz 1933. Time bi svaka sigurnost pravne države bila ukinuta. Zbog toga se moguća zloupotreba legislative u obavljanju svojih zadataka mora sprečiti merama koje su definisane u Ustavu. Ona treba da bude vezana za osnovne vrednosti ustava. O održanju te i takve delatnosti brine se jurisdiktivnost ustava. Zbog toga ona predstavlja unutrašnje jezgro svake pravne države. Njeno postojanje pokazuje da se na polje političkih odluka mora uticati i to da taj uticaj mora da vrši zajednica. Ali i veza zakonodavaca za Ustav pod kontrolom Ustavnog suda formalna je do momenta kada zakonodavna vlast koja je u stanju promeniti Ustav - uvek dvotrećinska većina - po osnovu svojih nadležnosti promeni Ustav i time ukine osnovna prava i slobode građanina, što je formalno i u stanju da učini. [Počatak stranice] [Natrag na pregled] Suverenitet naroda i pravna država Ko u pravnoj državi vidi više od formalnog postupka, ko pravnu državu posmatra kao sadržajnu veličinu, kao državu pravednosti i slobode i njega zakonodavna vlast, a samim tim i suveren moraju vezati za osnovne vrednosti svakog ustavnog uređenja, i to onoliko koliko je to u njihovoj moći. dalje, i većina mora naći svoje granice. Dinamičnom principu, koji kaže da treba da važi volja naroda, te demokratsknoj osnovi većinskog odlučivanja dodaje se u razmišljanjima pravne države i jedan statički princip putem kojeg je omogućeno ostvarenje slobode pojedinca i zaštite manjine, a samim tim i ispunjena demokratija. U pravnoj državi je dokumentovano da je demokratija zasnovana na zajedničkom ubeđenju i odobravanju svih građana pri poširivanju i očuvanju osnovnih prava. Samo na taj način ona može trajno biti osigurana. [preuzeto iz: Waldemar Besson/Gotthard Jasper, Vodič kroz moderne demokratije. Sastavni elementi slobodnog državnog uređenja, Bonn 1990.]
|
|
Teme: Ljudska
prava I Uzori I Demokratija I Partije I Evropa
I Globalizacija I Ujedinjene
nacije I
Održivi razvoj
|
