Opozicija: Politička alternativa

Vlada i opozicija

Da je vlada demokratije u vođenju unutrašnje i vanjske politike uvek vlada partije, to se ne može primetiti nigde tako dobro kao u postojanju parlamentarne opozicije, koja istupa protiv većinske vlade u parlamentu. Tek vlada i opozicija zajedno čine u normalnom slučaju celokupnost političkih snaga jedne nacije. Opozicija je - rečeno je s pravom - pored vlade drugi pokretač politike. Postojanje opozicije sprečava da se vladajuća partija identifikuje sa državom, da postane državna partija i da svoje interpretacije opšteg dobra proglasi jedinim važećim i apsolutnim. 

Dva osnovna ubeđenja koja spadaju u osnovne elemente demokratskog državnog uređenja odgojila su instituciju parlamentarne opozicije. Tu je najpre ubeđenje da demokratija dobija na dinamici uz pomoć socijalnih i političkih konflikata. Tek u stalnoj borbi mišljenja  dolazi se do političkih tačaka uz čiju pomoć se mogu rešiti nastali problemi (...). 

[Početak stranice]        [Natrag na pregled]

Opozicija kao suprotna vlast

Opozicija koju je demokratija omogućila i koju smatra neophodnom zasniva se na osnovnim iskustvima političkog života.  Ko smatra da postoji principijelna opasnost od zloupotrebe neograničene moći, mora vidjeti opasnosti i u demokratiji koje treba presresti sistematičnom kontrolom vlasti. Ona sila koja ima najviše uticaja i koja je najvažnija u kontrolisanju državne vlasti je parlamentarna opozicija. Po pretpostavkama anglosaksonskog parlamentarnog teoretičara 18. veka, zapravo pronalazača parlamentarne opozicije, vlada i opozicija razlikuju se i po stalnoj tenziji između onoga ko poseduje vlast i onoga ko je ne poseduje. Demon moći opasan je samo za vladu, za onoga ko je poseduje, jer sa sobom nosi opasnost korupcije. Sprečiti ovakav razvoj - zadatak je opozicije. Institucionalisanjem opozicije treba da bude osigurana sloboda, tako što će se priroda čoveka, posebno priroda čoveka koji je na vlasti sprečiti da krene putem koji bi slobodu odveo u anarhiju ili u despotiju.    

Ideja parlamentarne opozicije zbog toga predstavlja pokušaj da se prevaziđu nedostaci čoveka, te da se zajednici istovremeno osigura činjenica i kritika, delo i ocena. Opozicija sa svoje strane preuzima jednu ulogu političkog vodstva, što je u Engleskoj izraženo državnim platama za opoziciju i titulom "Her Majesty's Opposition". S pravom je institucionalizacija ograničenja moći u parlamentarnom režimu stvaranjem opozicije nazvana "nejsretniji pronalazak ne previše bogatog inventara političkih institucija" (Otto Kirchheimer).

[Početak stranice]        [Natrag na pregled]

Opozicija kao alternativa

Sigurno nije slučaj da se ideja opozicije razvila u Engleskoj, zemlji klasičnog dvopartijskog sistema. Jer u dvopartijskom sistemu igra između vlade i vladajuće partije s jedne strane, te opozicione partije s druge strane može izuzetno dobro da funkcioniše. Opozicija u ovakvom sistemu u pravilu nema šansu da smeni vladu za vreme legislativnog perioda, dok god se vlada može sa sigurnošću osloniti na većinu svoje sopstvene partije. Ali, to ne sužava političke mogućnosti opozicije. Ona na vladu deluje dovoljno već i samom činjenicom da se u slučaju neuspeha vlade ona na sledećim izborima sprema da bude izabrana umesto vlade. Zbog toga ona u parlamentu kritikuje mere vlade i predstavlja bolji program da bi osvedočila birače da će oni napraviti dobro samima sebi, ako, što je pre moguće, izaberu novu vladu. A mogućnost da ona (opozicija) pri sledećem izboru zaista dođe na vlast pokreće opoziciju da u kritikovanju vlade zaista bude oštra. Vlada se s druge strane mora, takođe, boriti za poverenje birača. Kritika opozicije u parlamentu prisiljava vladu na odgovor, tj. na postavljanje novog težišta svoje politike. Neretko se dešava da vlada pod pritiskom argumentiovane kritike opozicije promeni svoje pozicije. Često se dešava da vlada iskoristivši kritiku opozicije i promenivši svoje pozicije dobra dela koja iz toga proizilaze pripiše sebi, na veliko nezadovoljstvo opozicije, ali se time istovremeno postiže bolje stanje za zajednicu. Sve ovo se dešava pred očima birača, koji kao suci treba svakih četiri ili pet godina da donesu odluku ko je pobedio u igri između opozicije i vlade. Da bi im se dao materijal za takvu odluku govori iz parlamenta se često namerno, ali i s pravom prenose u javnosti. 

[Početak stranice]        [Natrag na pregled]

Kontrolna funkcija opozicije

I svakodnevni politički posao opozicije u parlamentu je od velikog značaja. Pošto je vlada proizašla iz partije koja u parlamentu ima većinu ili iz koalicionih partija, te partije imaju jako malo razloga i volje da strogo kontrolišu vladu (egzekutivnu vlast). Tu funkciju mora preuzeti opozicija, a jedino u predsedničkom sistemu kakav je u Sjedinjenim Američkim Državama tu funkciju preuzima celokupan parlament. Jer stvarna linija razdvajanja u parlamentarnim sistemima ne razdvaja vladu i parlament, egzekutivu i legislativu, nego ona razdvaja vladu, vladajuću partiju ili koaliciju na jednoj i opozicione partije na drugoj strani. Klasična raspodela vlasti zamenjena je "vitalnom raspodelom vlasti", o čemu će još detaljnije biti reči. Kontrolne mogućnosti opozicije se ne smeju preceniti. Samo retko opoziciji uspeva da na svoju stranu pridobije potrebnu većinu koja će glasati protiv vlade. Ali, već sama javna kritika ili pretnja zbog nekog stanja može jako delovati.   

Parlamentarna opozicija ima direktan uticaj na zakonodavstvo. Promene Ustava u pravilu zavise od odobravanja opozicije. Ali, i u normalnom zakonodavstvu opoziciji uspeva da uz pomoć jednog krila vladajuće partije bitno promeni nacrte zakona vladajuće partije. Ona (opozicija) onda preuzima ulogu advokata za interese onih na koje vlada  nije obratila dovoljnu pažnju, te osigurava slobodnu i opširnu diskusiju o nastalim zakonodavnim problemima. Čak je moguće da opozicija pomogne vladi koja naiđe na otpor sopstvene partije jer je predložila neke promene do kojih je došla prateći kritike opozicije. 

[Početak stranice]        [Natrag na pregled]

Da bi zaista mogla delovati opoziciji su potrebna određena parlamentarna prava. Ona mora biti osigurana pred trikovima većine oko poslovnika, i mora imati dovoljno prostora da u parlamentu može predstaviti svoju kritiku vlade, dobiti podatke i izneti svoje predloge. Pre svega, u izbornoj kampanji opozicija mora imati iste šanse kao vladajuća partija, jednak pristup štampi, radiju i televiziji, te mora slobodno izražavati svoje ciljeve u javnosti. 

Međutim, pravna zaštita jednakosti šansi i delotvorna zaštita određena za manjinu u parlamentu same nisu dovoljne da bi osigurale jednako prostora kako vladajućoj partiji, tako i opoziciji. Obe moraju poštovati "fair play" koji je vežban u dugoj tradiciji demokratskog društva, te moraju respektovati osnove političkog stila i demokratskog postupka (...).

Mora se paziti da se ne uspostavi određeni model suprotnosti između vlade i opozicije. Engleski model se ne može preneti na svaki partijski sistem i sistem vlade. I u višepartijskim sistemima može postojati mogućnost institucionalisane alternative i parlamentarne opozicije kao koalicije vlade i kaoalicije unutar drugih parlamentarnih grupa. Međutim, ovde jako retko dolazi do čiste podele, te je stoga u višepartijskim sistemima teško povući jasnu liniju između fronta vlade i opozicije (...). 

U državama sa dvopartijskim ili dvogrupnim sistemom partija - gde velika vladajuća partija sa još nekoliko manjih stoji nasuprot opozicione partije ili grupe opozicionih partija - proces promene vlade je danas veoma otežan. Klupe opozicije su postajale sve tvrđe i tvrđe. U osnovi se mora jako paziti da se šanse opozicije u današnjim demokratskim državama ne procene potpuno neumereno i pogrešno. 

[Početak stranice]        [Natrag na pregled]

Problemi opozicije

Ranije je važila rečenica: - Postati vlada. Ko je sedio u opoziciji težio je ka ovom procesu postajanja vladom. Danas se čini da preuzimanje odgovornosti vlade ima sasvim druge konsekvence. Mogućnost, da opozicija dođe na vlast postala je manja. Uzroci za to leže u mogućnostima vladajućih partija da u pronalasku različitih interesa osiguraju svoje pozicije i za sledeće izbore (...). Izborni program nije odlučujuća pretpostavka za dobijanje većine na izborima, nego zadovoljavanje interesa birača i ispunjavanje njihovih želja, pa čak i deljenje predizbornih poklona. Ovo je jedna od slabosti parlamentarnog sistema. Njegovi kritičari sumnjaju da unutar njega postoji još dovoljno dimanike i šansi da bi se odigrala promena vlasti. Oni stoga zahtevaju osnovnu promenu socijalnih preduslova političkog uređenja da bi se osigurala ista šansa uspona za sve. Anglo-saksonski primeri (...) još uvek pokazuju da je promena vlasti moguća unutar postojećih društvenih odnosa. Ali, oprez je na mestu. Postoji doza opasnosti za demokratske sisteme ukoliko se ne osigura živa javna razmena mišljenja. 

Veliki broj interesnih saveza može se priključiti opozicionim partijama, ukoliko vlada zapostavlja bitna strujanja unutar socijalnih grupa ili zapostavlja javno mišljenje. Ako vladajuća partija pokaže nedostatak dinamike za promene, opozicija dobija više šansi unutar postojećeg uređenja. 

Sa druge strane uzimanje u obzir grupnih interesa prisiljava opoziciju da uvek traži saradnju sa vladom da bi na taj način mogla učiniti nešto za svoju klijentelu. To često ima za posledicu da opozicija naglašava zajedničko, a zapostavlja kontrolu. U društvu u kojem je građanin primarno zainteresovan za svoju socijalnu sigurnost, ovaj trend se mora držati neodoljivim. Šansa učešća postaje važnija od tereta opozicije. 

Ovde se vidi još nešto. Komplikovanost zakonodavnih sadržaja zahteva obimno znanje i poznavanje činjenica, te prvorazredne informacije. Vladajuća partija sve to vrlo lako može nabaviti preko državne birokratije. A opozicija u pravilu nema pristupa državnoj birokratiji. Zbog toga je ona u još težoj poziciji da razvije nacrte zakona ili da predloži alternative na nacrte koje je razvila vlada (...).

[Početak stranice]         [Natrag na pregled]

Građanske inicijative i novi socijalni pokreti

Nastajanjem građanskih inicijativa i novih socijalnih pokreta (...) društvo opozicije na Zapadu doživelo je novi intenzivitet. U mnogim slučajevima ovi pokreti su nastali u protestu protiv vlade i parlamentarne opozicije, jer njihove pozicije nisu smatrane primerenim postojećem partijskom sistemu. Ali feleksibilnost parlamentarne forme vladavine karakteriše da je ona bila u stanju da te pokrete integriše u političke sisteme (...). Feministički pokret prisilio je partije - bile one u vladi ili u opoziciji - da prave izvesne korekture u svojim programima, te da promene personalnu politiku, jer je sve više žena reagovalo politički samosvesno, s pravom dovelo u pitanje dominaciju muškaraca u političkoj areni, te odvagalo težinu ženskih biračkih glasova adekvatno demokratskim principima. Građanske inicijative koje deluju lokalno ili regionalnio uglavnom rade kao opozicija izvršnim snagama koje na lokalnom nivou provode gradnju preko regionalnih saobraćajnica, aerodroma, deponija za smeće. Stanovnici na lokalnom nivou kojih se to tiče organizuju svoj otpor protiv ovakvih parlamentarnih odluka i planiranja. Time oni pokreću konflikte koji inače leže na frontovima partija, te tako dovode novi opozicioni element u igru, koji je posebno teško integrisati partijama koje su angažovane na državnom nivou.  

"Predparlamentarna" opozicija lokalnih građanskih inicijativa ispunjava predparlamentarni prostor koji u modernoj politici postaje sve komplikovaniji, sa njenim najrazličitijim dejstvima, te tako ima važnu funkciju. Ona omogućava onima kojih se određene odluke tiču na lokalnom nivou da budu saslušani. A isto ovo važi sa nešto drukčijim akcentima za socijalne pokrete, koji se kose sa običnim interesnim savezima. 

U građanskim inicijativama i socijalnim pokretima često se artikuliše i osnovni demokratski zahtev za višim i delotvornijim učešćem građana u politici. To se na adresu vlade i parlamentarne opozicije odrazilo kao jedna vrlo delotvorna provokacija. U zahtevima koji su ponekad utopijski i radikalno-demokratski postavlja se sa velikom ozbiljnošću pitanje o elementima koji zaista leže u srcu demokratskih sistema. Ukoliko vladi i parlamentarnoj opoziciji uspe da se dobro nose sa ovim provokacijama, onda od opozicije iz predparlamenatarnog prostora ne prete više opasnosti za održanje zajedništva.Iz svega se izvlači još veći profit, ako se neke odluke ili planiranja povuku. Ali, ukoliko parlamentarna demokratija ne udovolji želji za većim učešćem građana u procesima odlučivanja ili sadržajnim ciljevima građanskih inicijativa i socijalnih pokreta, onda postoji opasnost od velikih šteta koje se ogledaju prvenstveno u nedostatku ličnog interesa i individualnog angažmana na uspostavljanju demokratskih državnih formi. Opozicija građanskih inicijativa i socijalnih pokreta može doprineti tome da se zajednica ne utopi u formi običnog konzumentskog društva. Ako su vlada i parlamentarna opozicija otvorene za njihova pitanja onda ne može doći ni do otuđenja između parlamentarne demokratije i njenih građana. Za parlamentarnu opoziciju posebno, preuzimanje ovih pitanja i rešavanje problema, te pronalazak poboljšanja znači veće šanse pri dobijanju glasova birača.  

[Početak stranice]         [Natrag na pregled]

Opozicija u demokratskoj državi

Politički rad u modernoj slobodnoj socijalnoj državi zahteva, pre svega, umerenu političku klimu i sposobnost koja se uvek ponovo mora dokazivati da se iznesu političke kontraverze sastavljene od pronalaženja koncenzusa za političke vrednosti, pronalaska zajedničkog jezika i u slučajevima kada se nešto čini nemogućim za izglasavanje. Uprkos vrlo striktno određenom obliku tehničkog sveta moderna demokratija dozvoljava različite oblike uređenja, daje uvek drugačiji redosled neodloživih političkih mera i pronalazi uvek nove puteve rešenja političkog problema koje je prihvatljivo za sve. Tako opoziciji unutar postojećeg uređenja ostaje dovoljno mesta za profilisanje, i to uvek onda kada ona podnosi principijelnu kritiku protiv vlade. Demokratiji je potrebna legalna opozicija i u, i van parlamenta, čije su snaga i disciplina odlučujuće mere za slobodu i toleranciju unutar zajedništva. Demokratska politika pokazuje se u svojoj punoj snazi tek u odnosu između vlade i opozicije koji je u pravilu uvek pun napetosti. 

Opozicija mora da ima hrabrosti i fantazije, ali joj je potrebna i društvena klima, koja odobrava političku svađu i ne tumači je kao nešto negativno. Njoj je potrebna politička atmosfera koja vladi ne daje pogrešnu prednost koju imaju autoriteti i koja ne osuđuje svaku kritiku nazivajući je raskolom. Osim toga, opozicija treba otvorenost za nove inicijative i za socijalna kretanja, te spremnost na promenu ličnosti u vodstvu kao šanse da se odobre novi društveni i državni impulsi. U tom smislu opozicija je zavisna od izgradnje javnog mišljenja. Samouvjerena i kritički raspoložena javnost najbolja je pomoć opoziciji, koja obrnuto - u političku javnost države stavlja one akcente, sa kojima ona može postati odlučujuća snaga moderne demokratije.  

[preuzeto iz: Waldemar Besson/Gotthard Jasper, Vodič kroz modernu demokratiju. Sastavni delovi slobodnog državnog uređenja, Bonn 1990.]

[Početak stranice]