Razvoj demokratije u Novo doba

Razvo demokratije u Novom dobu igra odlučujuću ulogu za razumevanje formi i problema današnjih demokratija. U ovom delu pokušat ćemo osvetliti razvoj demokratije iz različitih perspektiva: 

	Sledeći tekst daje uvodni pregled navažnijih događaja razvoja demokratije. Polazeći od ideje prosvetiteljstva, biće reči o Locke-ovim, Montesquieu-vim i Rousseau-ovim idejama. Kako su se ove ideje projicirale u stvarnosti pokazuje vrlo jasno američki Ustav i ljudska, te građanska prava.
	Tekst 2 bavi se centralnim osnovama i elementima političke filozofije Novog doba. Šta se promenilo s početkom Novog doba? Koje mislilačke figure su se pojavile? Kakva slika sveta leži u osnovi Novog doba? Pored Descartes-ove filozofije subjektiviteta, između ostalog ovde se radi o mislilačkom eksperimentu o stanju prirode i teoriji ugovora.
	Tekst 3 pokušava dati uvod u osnovne probleme, korene i pitanja političkog mislilaštva Novog doba. Pored ideja Machiavelli-a ovaj kratki tekst obrađuje i menjanje pojma "država".
	Tekst 4 bavi se predstavom demokratije nakon odlučujućeg reza u političkoj istoriji Evrope - Francuske revolucije, koja je počela 1789. godine. Pojedinačno će biti rasvetljene tri centralne ideologije 19. veka uz pomoć navažnijih teoretičara: konzervatizam (Burke), liberalizam (Mill) i socializam (Marx).
ABC...	Leksikon: Osim toga na posebnoj stranici naći ćete leksikonske informacije o pojedinim Klasicima političkog mislilaštva.
	Televizijska diskusija: Dobra ideja za nastavu nalazi se na stranici Rasprava. Radi se o fiktivnoj televiziskoj diskusiji između Locke-a, Hobbes-a i Rousseau-a, o njihovim pojedinačnim idejama države. Pri tom je teoretska materija vrlo uspešno oživljena.

Odlučujuće za političku filozofiju Novog doba bile su misli prirodnog prava i iz nih su nastala ljudska i građanska prava. O ovoj tematici detaljnije se govori u tematskom kompeksu Ljudska prava.

[Početak stranice]

Pregled:

[Početak stranice]

Razvoj demokratije: Novo doba

Emancipacija čoveka od društvenih i religioznih stega počela je u 17. veku. U "doba razuma" filozofija se bavila egzistencijom čoveka kao razumnog bića (René Descartes [1596. do 1650.]: cogito ergo sum, Mislim, dakle postojim). Nova slika čoveka neizbežno je vodila pitanju kako treba da izgleda političko uređenje, koje povezuje slobodu pojedinca i javni poredak, da bi se smanjio državni i društveni pritisak. U delima John Locke-a (1632. do 1704.), Charles de Secondat Montesquieu-a (1689. do 1755.) i Jean-Jacques Rousseau-a (1712. do 1778.) nalazimo različite odgovore na isto pitanje o razumnom političkom uređenju. 

[Početak stranice]        [Natrag na pregled]

John Locke

Locke se u svom rukopisu "Two Treatises of Government" (Dve transakcije o vladi, 1690.) protivi opravdanju apsolutističke monarhije. Za njega političko uređenje počiva na stanju potpune jednakosti i slobode, koja je ograničena obzirom na druge i njihovu slobodu, te neophodnošću mirnog saživota. U državu se ljudi uključuju da bi osigurali svoj imetak. 

Zadaci državne vlasti su ograničeni, a shodno tome ni sredstva moći u vladinim rukama ne smeju biti neograničena. Zbog toga vlast treba da bude podeljena na različite nosioce: legislativa (parlament) kao zakonodavna vlast, egzekutiva kao izvršna vlast, i federativna vlast, ona koja je zadužena za vanjsku sigurnost. Dve poslednje nalaze se u rukama monarha i njegove vlade. Svaka vlast bi trebala da prepozna svoje granice u njenom odobravanju ili neodobravanju građana. Vladavina, koja počiva na pravu nedodirive osobe i njenog imetka je tiranija i ona kao takva zahteva otpor.

Delovanje John Locke-a na političke ideje proteklih vekova ne može se uopšte oceniti. Negove ideje o ograničenju i kontroli vlasti, odgovornosti nosilaca vlasti prema narodu, te značenju privatne svojine učinile su ga prethodnikom liberalne demokratije, čak iako ni njemu samom ni njegovom vremenu ovi pojmovi nisu bili uobičajeni. 

[Početak stranice]        [Natrag na pregled]

Montesquieu: Raspodela vlasti

Montesquieu je Englesku posmatrao kao primer, kada je napisao:  "Nacija je ta ... koja kao neophodna svrha njenog Ustava ima političku slobodu". U svom najvažnijem delu "De l'Esprit des Lois" (O duhu zakona, 1748.) opisao je despotiju kao najlošiju državnu formu. Najbolja je ona forma u kojoj građani imaju pravo da rade sve što im zakoni dozvoljavaju. On, ipak, vidi opasnost da i u demokratiji ova sloboda može biti oštećena. Ljudskoj sklonosti ka zloupotrebi vlasti - slično kao kod Locke-a - trebalo bi staviti granice, i to u smislu kontrole i raspodele vlasti. 

Montesquieus-ovo učenje o raspodeli vlasti odstupa od Locke-ovog. On pored legislative i egzekutive, poznaje i sudsku vlast (jurisdiktiva). Ukazujući na budućnost i  Montesquieus je bio za odobrene reprezentacije: Narod kao celina ne može imati direktnu zakonodavnu vlast bez obzira kako on brojčano bio veliki ili mali. Zato narod reprezentantima (dakle, poslanicima) mora prepustiti da urade ono što narod sam ne može. Učenje Montesquieus-a jako je uticalo na razvoj Ustava SAD-a, a od Francuske revolucije u velikoj je meri uticao i na oblikovanje moderne ustavne države.

Dok se Locke i Montesquieu broje u oce reprezentativne demokratije,  Rousseau je teoretski osnovao direktnu demokratiju. On je jedan od mislilaca o kojima se najviše govori, a čiji neposredni uticaj osećamo i u današnje doba. Još šezdesetih godina 20. veka kritičari parlamentarne demokratije su se pozivali na njega, kada su se zalagali za direktnu demokratiju i pokušavali pobediti grupne interese. Drugi su u Rousseau-u videli začetnika modernog totalitarizma koji hoće ljude da prisili na njihovu sopstvenu sreću. 

[Početak stranice]        [Natrag na pregled]

Rousseau: Društveni ugovor

Njegova politička teorija počiva na pretpostavci da je čovek po prirodi dobar, te da u javnim prilikama mora delovati pošteno. Ljudsko društvo, po njemu, sprečava čoveka da se ponaša u skladu sa svojim ubeđenjima, čovek se "otuđio" od samog sebe i to zahvaljujući društvu, njegovim institucijama i konvencijama. Rousseau nije koristio pojam "otuđenja" kojeg je koristio Hegel, a popularisao marksizam, ali predstava o otuđenju potiče od njega. Sa svojim političkim i pedagoškim spisima Rousseau želi stvoriti uređene slobode, jednakosti i pravičnosti. 

U svom delu koje je u ovom kontekstu najbitnije "Du contrat social" (Društveni ugovor, 1762.) Rousseau je razvio uređenje koje počiva na dogovoru. Svi se ujedinjuju radi zajedničke zaštite. Pošto svako to radi slobodno i pošto su svi jednaki niko nema prednosti u takvom društvu. Svako stavlja samog sebe pod najvišu instancu vodstva pod opštu volju (volonté générale), tako da nastaje duhovno zajedništvo. Međutim, pošto je moguće da neki građani razviju svoju sopstvenu volju koja je usmerena protiv opšte volje, tzv. partikularna volja, država mora upotrebiti silu sve do smrtne kazne da bi sprečila ovo razvijanje posebnih interesa.

Partije, sindikati i ostali savezi po Rousseau-ovom učenju su bili inkompaktibilni. Ljudi u najgorem slučaju moraju biti prisiljeni da žele dobro i pravično, pošto oni sami to ponekad ne prepoznaju. Oni presudu moraju podrediti zdravom razumu da bi iz opštih uvida nastalo zajedništvo delovanja svih. Rousseau-ova idealna predstava je direktna demokratija bez raspodele vlasti i reprezentacije, koju je smatrao nepotrebnom. Jasno je da je ova koncepcija danas vrlo diskutabilna. S jedne strane podržava se slobodni čovek koji je poslušan samo zakonu, kojeg je stvorio sam za sebe, a s druge strane iz Rousseau-ovih pretpostavki može biti izvedeno političko uređenje u kojem će građani biti u stalnoj odgovornosti ka državi i gde se čak i "tačno" razmišljanje kontrolira od strane države. 

[Početak stranice]        [Natrag na pregled]

Američki Ustav

Državne i društvene teorije 17. i 18. veka unapređivale su i teoretski zasnivale demokratske pokrete, iako su bile protivrečne jedna drugoj. Svoj prvi rezultat dobile su američkom Objavom nezavisnosti 4. jula 1776. godine. Thomas Jefferson (1743. do 1826.), kasnije predsednik SAD-a formulisao je Objavu nezavisnosti oslanjaući se na ideje John Locke-a. Misao da ne sme postojati vlada bez dokazivanja onih koji u njoj vladaju postala je osnova Ustava SAD-a iz 1787./91. godine. 

Osnovna pravna zamisao izrasla je iz filozofie prirodnog prava iz 17. i 18. veka. Od John Locke-a proizašla je ideja o moralno zasnovanoj autonomiji i samovrednosti čoveka radi unapređenja pravne sfere i sfere slobode poedinca koja je bila narušena od države. Već 1679. godine Britanski parlament je sa Habeas-Corpus-Akte ustanovio zaštitu ličnih sloboda pred samovoljom države. Dalje stanice na putu provedbe bile su britanska "Declaration of Rights" (1689.), američke Objava nezavisnosti (1776.), Ustav Sedinjenih Američkih Država (1787./91.) i "Povelja o ljudskim i građanskim pravima" francuske Nacionalne skupštine (1789.)

[Početak stranice]        [Natrag na pregled]

Povelja o ljudskim pravima usledila je nakon zahteva Lafayettes (1757. do 1834.), komandanta Nacionalne garde, koji je bio poznat i popularan borac u toku američkog rata za nezavisnost. Povelja je bila jedan od najvažnijih principa za liberalne i demokratske predstave 19. i 20. veka. 

• Ljudska prava, prava koja pripadaju svakom po osnovu njegovog postojanja kao čoveka,  

• Građanska prava, prava koja proizilaze iz pripadnosti nekoj državi. 

Ako se želi naglasiti sadržajna razlika, onda se osnovna prava mogu podeliti u tri osnovne grupe: 

• Prava na slobodu ili liberalna osnovna prava su negativno formulisano subektivno pravo. Oni pojedincu garantuju zaštitu pred upadima države u njegovu privatnu sferu. 

• Građanska prava ili politička osnovna prava su pozitivno formulisana subjektivna prava. Oni pojedincu osiguravaju učešće u zajednici (pravo na pripadnost državi sa aktivnim ili pasivnim izbornim pravom, pravo na pristup javnim službama). 

• Prava doprinosa ili socjalna osnovna prava su također subjektivna prava i nastaju u toku razvoja liberalne pravne države u socijalnu državu koja brine o svojim građanima. Ona sadrže pravo na deo ekonomskog i socijalnog napretka (npr. pravo na rad i pravednu nadoknadu, pravo na socijalnu zaštitu, pravo na stan). 

Osnovna prava su danas utemeljena u mnogim nacionalnim i internacionalnim dokumentima kao pozitivno pravo. (...) Na internacionalnom nivou važe "Opšta povelja o ljudskim pravima" Ujedinenih nacija iz 1948. godine kao i (evropska) "Konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda" iz 1950. godine. Garancija osnovnih prava u ovim dokumentima ne spominje njihovo stvarno ostvarivanje u internacionalnim okvirima. Sve je više dokaza da narodno pravo nema delotvornih sankcija za kršenje ljudskih prava. 

[Početak stranice]

Teme:  Ljudska prava  I  Uzori  I  Demokratija  I  Partije  I  Evropa  I  Globalizacija  I  Ujedinjene nacije  I  Održivi razvoj

Metode:    Politička didaktika    II    Pedagogija mira    II    Metode

     

Ovu online ponudu političkog obrazovanja razvila je agora-wissen, študgartsko društvo za političko opismenjavanje putem novih medija (GbR). Ukoliko imate pitanja ili nekih sugestija, molimo Vas da nam se obratite.