Ideologije

Sledeći tekst bavi se predstavama demokracije nakon odlučujućeg preokreta u istoriji Evrope, nakon Francuske revolucije, koja je počela 1789. godine. Pojedinačno su obrađene tri centralne ideologije 19. veka uz pomoć najvažniih teoretičara: konzervatizam (Burke), liberalizam (Mill) i socijalizam(Maks).

Francuska revolucija bila je odlučujući politički događaj u Evropi Novog doba. Za jedne je ona predstavljala nesreću, a za druge je bila pokretač za dalje delovanje. Ono što je svima bilo zajedničko nakon Revolucije bilo je da su svi bez obzira na kakvoj su se poziciji nalazili još jedanput morali razmisliti o toj poziciji i sledećem potezu.

Evropski svet država u drugoj polovini 18. veka bio je jako heterogen. U Engleskoj je od Revolucije (1688) delovala parlamentarna monarhija koja je bila na najboljem putu da preraste u demokratiju. Francuska je pre revolucije bila apsolutistička centralna država sa raštrkanim agrarnim područijma koja su predstavljala većinu privrede. U Nemačkim državama zemljoradničko stanovništvo živelo je u velikoj zavisnosti od feudalnih knezova, a vladar je bio monarh. Tako da nas ne treba iznenaditi da su se za različite države pronašle različita rešenja.

Moderne predstave demokratije bile su pod jakim uticajem isprepletenosti strogoće praktično-političkih pokreta i odgovarajućih teoretsko-filozofskih formulacija, koje su svoje ideološko profilisanje pronašle u onome što se danas označava kao konzervatizam, liberalizam, socijalizam, odnosno komunizam. U sledećim redovima dat je kratak pregled učenja klasika Edmunda Burkea, Džona Stjuart Milla i Karl Marxa, pri čemu je težište na demokratsko-teoriskoj relevansi njihovih ideja i argumenata.

U njegovom delu Reflections on the Revolution in France iz 1790. Edmund Burke je kritizirao Francusku revoluciju i i predvideo jakobinski teror. Po njegovom mišljenju francuski narod se pobunio predvođen sa "500 advokata i seoskih sveštenika" protiv svoga kralja i celokupnog nasleđenog reda, izgazio svoju tradiciju i inscenirao potpuni novi početak, umesto da svoje političko iskustvo shvati za ozbiljno. Da bi se razumele ove izjave potrebno je nekoliko razjašnjenja o teoriji Burkea.

Burke polazi od države koja predstavlja istorijski sraslu zajednicu specifičnih tradicija, običaja i navika. Političko uređenje je izraz ovih predanja koja su mu potrebna radi legitimacije. Zbog toga država počiva na pojmu "predrasude" koje su po smislu svakog društva neophodna, postojeća i zajednička predstava uređenja, koje se oglada u simbolima, načinu ponašanja i institucijama. Ove predrasude čine da čovekove vrline postanu njegov način života.

Ovo znači odstupanje od teorija ugovora 17. i 18. veka. Dakle, ne postoji više prirodno stanje kao kod Hobesa i Loka, mnogo više je ona zajednica koja je sačuvala svoju tradiciju u njenom "prirodnom" stanju. Čovekova priroda je, dakle, da bude socijalno i istorijski determinisano biće; on nije ni dobar ni loš, nego je jednostavno rezultat njegove socijalizacije. .

Van države nema ni slobode ni prava. Samo u državi kao reprezentaciji kroz istoriju stvorenih predstava uređenja i vrednosti može biti osigurana sloboda čoveka. Svrha države je po Brukeu koristi njenih građana određenja Božijim stvaranjem, čime dolazimo do jezgra Brukeovog konzervatizma. Bruke je duboko religiozan čovek, koi polazi od toga da je svet Božije delo, a država sredstvo Boga, koijm čovekovo biće lagano čini perfektinim. Revolucija u Engleskoj po njemu nije bila nikakva novina, nego vraćanje na stare tradicije i restauracija ranijeg uređenja.

Stalno uređenje za Bruke-a predstavlja osnovu dobrog uređenja. On žestoko odbjia slamanje uređenja, što ukazuje na njegovu veru po kojoj je postojanje aristokaracije "Božija želja", stanje koje na prirodan način izdvaja one koji su bolji. Duh novog u smislu njegovog mislilaštva je pojava slabog karaktera i ograničenih glava. Sad se zatvara krug i biće nam jasnije zašto se konzervativni reformista, tradicionalista i prosvetitelj ovako izrazio o Francuskoj revoluciji.

Argumente Brukea nisu preuzeli samo zastupnici konzervatizma, nego i katolički protivnici revolucije ili romatičari, a Hegelova "Lukavost razuma" je verovatno inspirisana Brukeovim učenjem. Njegove teme su i danas delimično relevantne i povremeno se koriste u demokratsko-teoretskim debatama, ali njegove pozicije su već odavno prevaziđene.

Prve osnove engleskog i evropskog liberalizma nastale su u toku svađe između Edmunda Burkea i njegovog rivala u partiji Čarlsa Džejmsa Foksa. Dok se Bruke pozivao na tradicionalno i time osnovao konzervatizam, Foks je govorio o slobodi individue pred državnim reakcijama i bilo kakvom vrstom represije. Liberelizam se ustanovio dugoročno, između ostalog i zato jer je Bruke bio slep za ekonomska pitanja. Osnivači političkog liberalizma bili su pre svega Džejms Mill, otac Džona Stjarta Milla, i Džeremi Bentham. Ipak, tek Džon Stjaurt Mill dao je liberalizmu pravo obličje.

Džon Stjaurt Mill polazi od toga da se čovek od ostalih živih bića razlikuje svojom sposobnošću racionalnog rasuđivanja i time što može da odluči koja će sredstva koristiti u postizanju svog cilja. Naglašavanjem čoveka kao spontanog i izumiteljskog bića Mill predstavlja individualizam kao ideal. Da bi se postiglo to idealno stanje, sloboda mora biti zagarantovana: sloboda da se izrazi sopstveno mišljenje i sopstvene želje, te sloboda da se nešto preispita. Cilj poboljšanja pojedinca je poboljšane društva, jer što je viši stepen individualnosti pojedinca, to je viši stepen civilizacije društva, a time "je veća sreća većine". Pri tome sreća čoveka nije usmerena na sopstvenu sreću, nego i na sreću drugoga, a time i na sreću čovečanstva. Međutim, pošto ovaj moral (još) uvek nije postignut, odgajanem i zakonima mora se postići stanje u kojem vlada sloboda, a masa odlučuje da je vode oni sa naviše vrlina. Povećavanjem broja ljudi sa vrlinama društvo se poboljšava dok se jednog dana ne postigne stanje u kojem više nije potrebno vodstvo. Poseban interes Milia vezan je za pitanje kako izgleda ova prelazna, relativno nabolja država.

Osnovni problem engleskog modernog društva Mill vidi u njegovom konformitetu, koji se pokazuje u naočigled jednakim interesima, jednakim nadanjima i jednakim zanimanjima. Da bi se sprečila tiranija većine koja je ostvarena na taj način i koja je jedan od osnovnih problema demokratije, moraju se preduzeti mere opreza, koje bi štitile manjine i njihove slobode. Mill veruje u demokratiju, ali dok društvo ne dostigne njegovo idelano stanje, on se zalaže za reprezentativnu demokratiju kao relativno najbolju formu države. Da bi se individue i društvo poboljšali participacija i kompetencija moraju se usidriti. Na izborima bi trebali učestvovati svi, bez obzira na pol i socijalno stanje. Ali kompetencije on dodeluje samo mudrima, onima koji su puni vrlina i onima koji su obrazovani, bez obzira na veličinu i količinu njihovog imetka. Oni treba samo da reprezentiraju narod u parlamentima, na mestima gde se vode javne diskusije, ukrštaju kontraverzna mišljenja i pronalazi istina. Milloova reprezentativna vlada jeste u neku ruku izdvojena elita, ali je vremenski ograničena. On, osim toga, zastupa sistem pluralnih izbora, pri kojem obrazovani shodno svojim kompetencijama dobijaju više glasova birača.

Ovakvi stavovi su često bili kritikovani, pre svega u odnosu na verovanje u ovosvetsko ispunjenje Božije volje. Za razliku od kasnijih zastupnika liberelizma Džon Stjart Mill je slutio da liberalna ideologija koja, svaku predstavu dobrog života čini privatnom stvari, upućuje na put redukovane svesti zbog tehničke i ekonomske eficijence.

I kod Karl Marksa radi se o slobodi čoveka, ipak, on ne stavlja težište kao Mill na individualnu slobodu pojedinca od vanjskih stega, nego na konačno ukidanje otuđenja čoveka od samog sebe u okviru pravednog društva. Marks nije teoretičar demokratije u užem smislu te reči, iako su njegovi centralni aspekti kritike kapitalizma i buržoazije demokratsko-teoretski interesantni. U njegova najpoznatija dela ubraja se Manifest komunističke partije, kojeg je zajedno sa Fridrihom Engelsom 1848. godine napisao po nalogu Saveza komunista, kao i njegovo glavno delo Kritika političke ekonomije, kojim se bavio do svoje smrti 1883. godine. Engels koji je nakon Marksa živio još 12 godina, pokušao je da sistematski dovrši "naučni socijalizam", što je dalo dovoljno mesta za pogrešne interpretacie marksističke teorije koje se i danas poavljuju kao greške. S jedne strane nepotpuna i nekritička edicija, a s druge kreativna recepcija kasnijim socijalistima i komunistima dovela je do toga. Osim toga Marksovi spisi ne predstavljaju zatvoreni filozofsko-teorijski sistem, nego prikazuju razne razvoje i slomove. Kratko predstavljanje, dakle, ne može dati pregled negovih centralnih tema i pozicija.

Marks je već u svom delu Kritika Hegelovske filozofije prava iz 1844. godine tražio radikalnu promenu nemačkih odnosa u društvenom, materijalnom i filozofskom pogledu. Pri tome je on ustanovio da je religiju stvorio čovek kao utehu i opravdanje otuđenja sveta, "opijum za narod".

Duhovna oružja radikalne revolucije data su u njegovoj filozofiji, glavni problem bio je u tome što nije postojao neophodan uslov, još nije postojala klasa sa "radikalnim potrebama". Ona će se razviti u toku rastuće industrijske revolucie.

Ukoliko ovde još u prvom redu stoji svest čoveka, Marks se sve više okreće materijalnim preduslovima radikalne promene odnosa. U svom Manifestu komunističke partije on piše: "Istorija svih dosadašnjih društava je istorija klasnih borbi", koje "su uvek završavale revolucionarnim preobražajem celog društva ili zajedničkom propasti obe konfliktne klase". Kao i u Hegelovoj istoriji duha i u marksističkoj istoriji klasnih borbi dolazi do zaključka: Sa revolucionarnom radikalnom promenom poslednje antagonističke forme društva - kapitalizma.

Propast kapitalizma Marks i Engels obašnavaju na siedeći način: U kapitalizmu radnici postaju degenerici proizvoda svog sopstvenog rada i time postaju otuđeni sami od sebe, postaju pukim instrumentom proizvođačkog faktora. Sa razvitkom industrijalizacije biće pogođen veliki dio društva, a "proletarijat" koji se razvio u jednu revolucionarnu klasu, širit će se tako dugo dok kontradikcije ne postanu tako velike da dovedu do izbijanja revolucije kao poslednje revolucije u istoriji sveta. Komunisti koji samo imaju uvid u uslove, kretanje i opšte rezultate proleterskog pokreta, mogu se posmatrati kao oni koji ubrzavaju istorijski neophodne razvoje. Kako bi trebalo da izgleda novo društvo nakon poslednje revolucije, ta tajna se ne odaje ni u jednom marksističkom spisu.

Razočaran tokom revolucije 1848. godine Marks se okreće ekonomiji i pokušava da razvije razvojne zakone kapitalizma, u kojima određuje pojmove kao kapital, svojina, rad, novac, roba ili tržište. U središtu još uvijek stoji problem otuđenja čoveka i traganje za putem ukidanja tog otuđenja ukidanjem vlasništva.

Sigurno je Marks pravio greške u nekim od svojih razmišljanja. Primeri za to su materijalistička istorija filozofije centrirana na klasnoj borbi ili proleterska revolucija kao odgovor na antagonizme kapitalističkog društva. Ipak, njegove teze o neophodnosti neprekidnog širenja tržišta i o problematici otuđenja i danas su značajne.

Predstave demokratije iz Francuske revolucije: konzervatizam, liberelizam, socijalizam