|
|
|
|
Sledeći tekst razrađuje osnove i elemente političke filozofije Novog doba. Šta se promenilo početkom Novog doba? Koje mislilačke figure su se pojavile? Kakva slika sveta je u osnovi Novog doba? Pregled:
Aristoteles je osnovao političku filozofiju kao posebnu disciplinu. Njegovi principi imaju obrazovnu snagu, čije se delovanje može primetiti i danas. Mnogi Aristotelovi pojmovi pojavljuju se ponovo u Novom dobu. Ipak, se ne sme prevideti da je politička filozofija Novog doba u svojim principima pretrpela izuzetne promene. Pri tome se menjalo i značenje političkog. Čovek je za Aristoteles-a po prirodi političko biće, jer, najbolje delo čoveka je polis - država. Bit čoveka Aristoteles potpuno vidi u njegovom delovanju. Ovo delovanje je konačna svrha čovekovog nastojanja, onoga zbog čega postoji čovekova volja. On čovekovo delovanje određuje od njegovog kraja. On ne pita: "Šta bi čovek trebao da uradi? Gde su granice njegovih mogućnosti?" Njegovo pitanje je mnogo dublje: "Kakvo delo je čovek u stanju da napravi s obzirom na snagu koju mu je podarila priroda? Koji su to uslovi koji mogu unaprediti ili sprečiti delovanje čoveka?" Aristoteles, dakle, polazi od već predviđenog dela kao cilja čovekovog delovanja. Iz ovoga on izvlači čovekove sposobnosti koje su neophodne za ostvarivanje cilja. Suprotan postupak gore opisanom polazi od analize čovekovih sposobnosti ka cilju koji je vredan stremljenja i koji je, čini se, moguće ostvariti. U prvom slučaju ka predviđenom delu prilagođavaju se čovekove mogućnosti, a u drugom slučaju čovekove mogućnosti bivaju odmerene, ne vežu se za specifično delovanje, nego se vežu za kruženje i granice učinkovitoga. Time se bit čoveka ne određuje njegovim delom, koje može provesti zahvaljujući svojoj prirodom datoj snazi, jer čovek se jednostavno ne može odrediti specifičnim delom. Mnogo više se to određuje mogućnostima koje su realne; one se moraju ograničiti od nemogućeg, onog što će ostati nedostižno. Prvo pitanje zaboravlja činjenicu da je svet jedna već predodređena kuća u kojoj sve može pronaći svoje prirodno predodređeno mjesto. Ovo prirodno mesto određeno je delom pojedinca, koje on postiže snagom svoga postojanja. Ovo je Aristoleles-ova koncepcija kosmosa. Nasuprot tome, drugo pitanje polazi od toga da se ljudska sposobnost ne može vezati za neko određeno delo; ovo je uvek krajnji zaključak i zbog toga se može menjati, poboljšavati i proširivati. Time svet nije završena uređena kuća, nego građevina na kojoj se stalno nešto radi, i to ne na završetku projekta nego na njegovom stalnom poboljšanju. Granice ovog rada mogu se tražiti samo u kraju ljudske delatnosti i u prilagodljivosti građevinskog materijala. Unutar ovih granica mogući su stalni napreci i poboljšanja. Građevinari pri tom imaju osećaj kakav ga imaju vojskovođe koje se kreću po tuđoj teritoriji. Svaka nova granica koju oni pobednički osvoje za njih je samo ograničenje njihovog delovanja, te je žele što pre preći. To je osnova filozofije Novog doba. Za Aristoteles-a je osnovni afekt koji daje razloga daljem filozofiranju čuđenje zbog dobrog i lepog uređenja sveta. U Novom dobu taj afekt predstavlja sumnja u sposobnosti čoveka da nadmaši svoje mogućnosti i pređe granice koje bi mu donele veću slobodu. Cogito ergo sum: Filozofija subjektiviteta René Descartes (1596.-1650.) prvi je predstavio novovremenske načine objašnjenja filozofije i to u svom delu "Meditacije o prvoj filozofiji" (1641.) (...) Svo dostupno ljudsko znanje mora se podrediti kritičkom ispitu. Metoda ovog ispita je sumnja i pitanje tačnosti datog znanja. Šta je osnova izvesnosti i istine ljudskog znanja? Decartes traži odgovor na ovo pitanje. (...) Predstavljen je samo jedan slučaj. Ako tvrdim da je krug četverougaon, onda imam dobar razlog da po osnovu dosadašinjih znanja ovu tvrdnju dovedem u pitanje. Ali, ono što ima smisla u ovoj tvrdnji je da sam ja sam taj koji je tvrdnju doveo u pitanje. Ono Ja koje nešto - nebitno da li je ova izjava tačna ili netačna - je koren i razlog svih izjava, a samim tim i izvesnosti i neizvesnosti, tačnosti i pogreške. Time je otkriven razlog, nepoljuljana osnova sveopćeg znanja: samoizvesnost mislilačkog Ja. Ova samoizvesnost mislilačkog bića znalačkog Ja po Decartes-u je - što je loše - nedvojbena; ona je tlo, uslov za mogućnost svih dilema. "Mislim, dakle postojim" (cogito, ergo sum) je princip sveg ljudskog znanja, a time i filozofije. Metoda novih osnova filozofije je ponovno vraćanje čoveka samog sebi, odmeravanje sopstvenih mogućnosti, da bi se na taj način povukla granica između ostvarivog i neostvarivog. Postupak vraćanja samog sebi naziva se refleksija. Ja, koje se ustanovljava kao mislilačko biće, leži u osnovi sveg znanja. Ovakvo Ja koje leži u osnovi svega na latinskom jeziku se zove sub-iectum. Filozofiju Novog doba koja polazi od onoga što je u osnovi zbog toga s pravom nazivaju Filozofija subjektiviteta. Mislilački eksperiment o prirodnom stanju (...) Kod Descartes-a u središtu je teoretska filozofija, metafizika. Nova forma potvrđivanja filozofije subjektiviteta tiče se i praktične filozofije. Iz čoveka kao Ja koje se reflektuje u pogledu na njegove sposobnosti mora se osnovati i politička i praktična filozofija. (...) Politička filozofija subjektiviteta vraća se čoveku i pita se šta je potrebno za njegov državno uređen saživot sa ostalim ljudima. Na ovo pitanje ona odgovara jednim mislilačkim eksperimentom. Taj ekperiment odvaja čoveka od svega što mu je ponuđeno državno uređenim životom i stavlja ga u stanje bez države, u jedno prirodno stanje. U njemu počinje da se budi čovek slobodan od svih državnih ograničenja; on pokazuje svoje pravo lice, stremljenje ka samoodržanju. Kao čovek koji ima nagon za samoodržanjem svaki čovek je jednak onom drugom. Za razliku od Aristoteles-a, koji prihvata prirodnu nejednakost ljudi, a dozvoljava da postoji jednakost među građanima iste države, filozofija Novog doba ne prihvata da su svi ljudi po prirodi jednaki; činjenica, da posebne individue u trenutku rođenja nisu jednako obdarene telesnim i duhovnim sposobnostima ne utiče ne princip jednakosti životnih uslova, na stremljenje ka samoodržanju. Ali ako bi svaki čovek bez ikakvih ograničenja u smislu osiguranja i optimiranja održanja života stremio ka tome, ova nekontrolisana konkurencija vodila bi u stanje nesigurnosti i opasnosti. Tako da se čini neophodnim da se ovo stremljenje ograniči promenljivim granicama, da bi se ostvarilo stanje mira i sigurnosti, državno stanje. Polaznu tačku ustanovljavanja države čini, dakle, čovekovo odobravanje njenog ustanovljavanja, pri čemu samoodržanje ostaje u središtu. Prema tome da li je čovek pesimistično i agresivno biće ili optimistično i društveno biće određuje se i koncepcija države. U svakom slučaju država je ta koja mora osigurati provođenje utvrđenih mera, pa bilo to i silom. Pesimistična antropologija počiva na državi koja ima sve moguće oblike sile. Optimistična antropologija oslanja se na poverenje građana u državu, koja pravedno vlada, tako da se mora upotrebljavati samo minimum državnih zabrana. Politička filozofija subjektiviteta polazi od bitne značajke čoveka, od političke antropologije. Iz nje proizilazi neophodnost države kao garanta sigurnosti samoodržanja, kao garanta slobode čovekovog saživota sa drugima, pri čemu je stepen moći države direktno ovisan od stepena prihvatanja države od građana. Kako je Aristoteles odredio dobar život čoveka kao svrhu postojanja države, tako je danas u Novom dobu cilj saživota ljudi u državno organiziranoj formi sigurnosti samoodržanja, sigurnosti mira. Osiguranje mira je osnovni razlog legitimacije države u Novo doba: pre svega osiguranje mira u unutrašnjosti, dok osiguranje mira ka vani samo pod određenim okolnostima spada u kompetencije jedne države. Kako se postiže prelazak iz prirodnog stanja u državno stanje? Odgovor filozofije Novog doba glasi: zaključenjem ugovora. U ovom ugovoru ograničava se sloboda pojedinca na osiguranje samoodržanja, i to tako da individualna sloboda svih i te kako može postojati. Svako odustaje od svojih bezgraničnih prava, prihvata ograničenja, a time dobija, kako sigurnost, tako i miran zajednički saživot. Svaki čovek ima prirodno pravo na samoodržanje. Ovo pravo se ne može ukinuti; tako da neotuđiva prava svih ljudi mogu postojati i ostvarivati se jedna pored drugih. Ograničenja se kodifikuju u zakonima. Postoji neotuđivo prirodno pravo čoveka, ali ne postoji prirodni zakon; jer zakon, ograničenje slobode, počiva na zajedničkom dogovoru, kratko - na društvenom ugovoru. U prirodnom pravu svako stremi ka optimalnom osiguranju svog samoodržanja, što vodi do konflikata među učesnicima, jer svako zastupa samo svoju stranu. Učesnici svoje interesne konflikte ne mogu srediti neposredno. Zbog toga oni smatraju da je neophodno da se slože u sledećem: -prvo, u opštim pravilima posredovanja u konfliktu, u zakonima; -drugo, u odluci da postoji interesno neutralna instanca, koja je u stanju da donese odluku, koju interesne strane moraju ispoštovati. U Novom dobu poreklo države je zamišljeno po ovom sudačkom modelu: Država se uređuje kao neutralna vlast koja posreduje u konfliktima i tako osigurava miran suživot njenih građana. Dva uslova su neophodna: s jedne strane potrebna je vladavina zakona, a sa druge strane vladavina zakona mora postati institucija u obliku monopolisanja prava na primenu fizičke sile. Ovoj instituciji pripadaju zadaci garantovanja provedbe sudskih odluka po slovu zakona; a za to su joj potrebna sredstva vlasti. Novovremenska konstitucija države zbog toga mora biti pravna konstrukcija: politička filozofija postaje učenje o pravu, a legitimna i razumom opravdana država je pravna država. Osnivanje države ugovorom počiva na dva pravna akta. U prirodnom stanju vlada socijalni haos, koji ni u kom slučaju nije podređen regulisanim pravilima. Ljudi se zbog toga moraju složiti da žele da žive u zajednici, koja je regulisana zakonima. Dakle, mora se ostvariti Ugovor o ujedinjenju (pactum unionis), čime se ljudi ujedinjuju u političkom telu. Ovo ipak nije dovoljno. Mora se ustanoviti još jedna državna vlast, koja bdi nad održanjem donesenih pravila i zakona, te ih provodi. Nakon Ugovora o ujedinjenju mora slediti Ugovor o podređivanju (pactum subiectionis) koji dopunjava Ugovor o ujedinjenju. Sada je jako teško da se sažmu oba ugovora, a u istoriji političke filozofije Novog doba razvijeni su vrlo heterogeni modeli, pri kojima su konstukcije između stepena podređivanja i vrste ujedinjenja bile različite, od autoritativnih do demokratskih modela države. [preuzeto iz: Eberhard Braun/Felix Heine/Uwe Opolka, Politička filozofija. Priručnik. Tekstovi, analize, komentari, Reinbek 1984.]
|
|
Teme: Ljudska
prava I Uzori I Demokratija I Partije I Evropa
I Globalizacija I Ujedinjene
nacije I
Održivi razvoj
|
