Na naizgled jednostavno pitanje: "Šta je demokratija?" vrlo je teško naći odgovor. Prvi utisako o tome dobićete uz pomoć definicija (vidi Leksikon). Radi se o tome da se na osnovnom nivou moraju razlikovati dva pristupa: teorija identiteta i konkurentna teorija demokratije (vidi Teorija). S druge strane, u toku istorije razvili su se različiti tipovi demokratije, o kojima bi trebalo biti reči u ovom odeljku. A opet, postoji pokušaj da se demokratski sistemi odvoje od autoritativnih i totalitarnih sistema (Razgraničenje). Pored sledećeg teksta na raspolaganju Vam je i grafikon u kojem su najvažniji tipovi kratko objašnjeni. Dva dijagrama prikazuju podelu različitih tipova: 

	Dijagram 5: Tipovi demokratija
	Dijagram 6: Uporedba - parlamentarni i predsednički sistem
	Tekst 1: Parlamentarni i predsednički sistem vlade
	Tekst 2: Različiti načini demokratije

Parlamentarni i predsednički sistem vlade

U reprezentativnim demokratijama kao ni u perlamentarnom ili predsedničkom sistemu narod nema direktnu vlast, nego je prenosi na organe, koji u ime naroda obavljaju vladajuće poslove. Velika Britanija važi kao zemlja u kojoj se začeo parlamentarni sistem vlade, što je najučestaliji tip konstitucionalnih sistema. Većina zapadnoevropskih država imaju ovakve političke forme uređenja, dok Sedinjene Američke Države predstavljaju primer predsedničkog sistema.  

Ako uporedimo predsednički i parlamentarni sistem vlade primetićemo sledeće razlike: 

• Predsednik i Kongres u predsedničkom sistemu SAD-a imenuju se na različitim izborima, dok se u parlamentarnim sistemima vlasti o sastavu parlamenta i vlade odlučuje jednim izborom, čak i kad je data mogućnost različitih koalicija.  

• Vladu u parlamentarnom sistemu imenuje parlament i parlament je može opozvati. U normalnom slučaju američki Kongres ne raspolaže mogućnošću opoziva predsednika. On predsednika ne može zameniti zbog različitosti mišljenja ili zbog promenjene većine u Kongresu. Samo u slučaju da je neki predsednik prekršio zakon Predstavnički dom može podići tužbu protiv njega (impeachment), a Senat ga nakon toga dvotrećinskom većinom može razrešiti dužnosti.  

• Nasuprot tome predsedniku nedostaje važno disciplinsko sredstvo u odnosu na Kongres. On ne može - kao što to, na primer, može britanski premijer Donjeg doma - razrešiti Kongres i raspisati nove izbore. 

• Dok je premijer u Velikoj Britaniji, zemlji klasičnog parlamentarnog sistema vlade, podređen Donjem domu, Ustav SAD-a zahteva nekompaktibilnost (Inkompatibilität) vladine službe i parlamentarnih mandata. Predsednik i članovi njegove vlade - sa izuzetkom potpredsednika koji je ujedno i predsedavajući Senata - ne smeju imati mesto u Kongresu. 

• U parlamentarnom sistemu postoji podeljena egzekutiva. Reprezentativni državnički zadaci su u rukama predsednika ili monarha, a stvarna moć vlade ostaje rezervisana za šefa vlade - premijera, kancelara, ... U SAD-u su funkcije državnika čelnika i funkcija šefa vlade ujedinjene u jednoj osobi. 

• Predsedniku SAD-a je formalno - ali ne i Ustavom - zabranjena mogućnost zakonske inicijative. On samo ima mogućnost da na donešene zakone Kongresa uloži veto. Ipak, veto predsednika može biti nadglasan dvotrećinskom većinom u oba doma Kongresa. Vlada u parlamentarnom sistemu ima mogućnost zakonske inicijative i ona delimično također (...) ima pravo apsolutnog veta na zakone koji se tiču izdataka. 

[Početak stranice]        [Natrag na pregled]

Postoji određeni broj zapadnjačkih demokratija koje je teško svrstati u ova dva tipa. Zbog toga je potrebna podela na još dva tipa: 

• S jedne strane postoje sistemi (...)  u kojima je predsedniku države poverena nešto važnija uloga nego što je ima u parlamentarnim sistemima. U ovakvim sistemima, za koje se koristi naziv "semipredsednički sistemi", predsednik države se bira direktnim izborom, i on ima značajan uticaj na obrazovanje vlade i druge kompetencije. Ali, vlada ne zavisi samo od predsednika, nego je odgovorna parlamentu koji je može i smeniti. Pored ustavnih odredbi u ovakvim sistemima struktura partijskog sistema i aktuelni odnos većine igraju veliku ulogu. (...).  

• U Švajcarskoj postoji tzv. direktorijalni Ustav koji u sebi povezuje pojedinosti predsedničkog i parlamentarnog sistema. Parlament bira vladu, ali je u toku legislativnog perioda ne može smeniti. S druge strane, vlada nema pravo raspuštanja parlamenta. Vladina služba i mandat poslanika su nejednaki. Vlada obrazuje jedan kolegijalni organ. Funkciju saveznog predsednika preuzimaju po već utvrđenom ritmu članovi vlade, jedan za drugim. Vlada - suprotno predsedničkom sistemu - ima formalnu mogućnost zakonske inicijative. 

[Početak stranice]        [Natrag na pregled]

Uprkos razlikama u ovim različitim sistemima koje se uglavnom sastoje od razlika u odnosu između vlade i parlamenta, parlamenti u svim tim sistemima, uz neke izuzetke, obavljaju iste funkcije, i to: 

• Zakonodavstvo uključujući i odobrenje budžeta; 

• Kontrola vlade;

• Reprezentacija, odnosno uzimanje u obzir društvenih interesa; 

• Obrazovanje volje, što znači aktivno delovanje na mišljenje stanovništva javnim izlaganjem argumenata koji stoje iza donešenih odluka; i sa izuzetkom parlamenata u predsedničkom sistemu, te sa delimičnim izuzetkom (ograničenjem) onih parlamenata iz semipredsedničkih sistema i sistema sa direktorijalnim Ustavom; 

• Izbor, odnosno razrešenje vlade njene dužnosti. 

[Emil Hübner; preuzeto iz: Savezna centrala za političko obrazovanje: Parlamentarna demokratija 1, Informacije o političkom obrazovanju Br. 227, 1993.]

[Početak stranice]        [Natrag na pregled]

Različiti načini demokratije

Mora se razlikovati (...) između reprezentativne (parlamentarne i predsedničke) demokratije, i demokratskih uređenja koja povezuju pojedine elemente reprezentativne i direktne demokratije.   

Savezna Republika Nemačka predstavlja, jednako kao i Velika Britanija, reprezentativnu demokratiju. Njihovi Ustavi (...) ni u kom slučaju ne sadrže plebiscitarne elemente (...).

Kao primer predsedničke demokratije služe SAD. Njen značaj je striktna podela parlamenta i vlade. Predsednik se kao šef egzekutive bira na izborima koji nemaju nikakve veze sa parlamentarnim izborima. Istovremena pripadnost vladi i parlamentu nije moguća. Kako parlament nema mogućnosti da izglasa nepoverenje predsedniku, te da ga prisili da napusti svoju službu, tako ni predsednik nema mogućnosti da raspusti parlament. Samo putem tužbe koja se zasniva na kršenju zakona, postoji mogućnost prevremenog razrešenja predsednika sa njegove dužnosti. Ovo se u istoriji Sedinjenih Američkih Država desilo do sada samo jedanput u 19. veku. Richard Nixon je 1978. godine  pred pretnjom podizanja ovakve tužbe napustio službu. Striktna odvojenost parlamenta i vlade dovodi do toga da predsednik ne može računati na stalnu većinu u parlamentu. Da bi se doneo neki zakon potrebno je dovesti promenljivu većinu do zajedničkog zaključka putem raznih uticaja i pregovora. Spremnost na kompromis i sposobnost izjednačavanja kod obe strane neophodan su preduslov za funkcionisanje ovog sistema (...). 

[Početak stranice]        [Natrag na pregled]

Forme direktne demokratije

Kao primer direktne demokratije često se navodi Švajcarska. Dok se ne pogleda pažljivije ova tvrdnja nije održiva, čak iako direktna demokratija, posebno u formi kantonalnog izjašnjavanja građana putem glasanja, igra veliku ulogu. Ustav Švajcarske konferedacije iz 1848. (revidran 1874.) kao najviši organ priznaje Saveznu skupštinu, koja se sastoji od Nacionalnog veća (Donji dom) i Veća kantona (predstavnici kantona). Savezno veće - vladu - bira Savezna skupština na period od četiri godine i u odnosu na Saveznu skupštinu nema jaku poziciju. Švajcarski Ustav sasvim jasno parlamentu dodeljuje najvažniju ulogu. U ustavnoj stvarnosti vlada se, kao i u drugim demokratijama, razvila u najznačajniju od tri vlasti. Pošto Savezno veće ne može raspustiti Saveznu skupštinu, a ona opet ne može Savezno veće razrešiti njegove dužnosti, u ustavnoj stvarnosti se pokazuje jedna jaka pozicija Saveznog veća, čiji članovi u službi ostaju dugi niz godina. Kontrolu nad parlamentom, kao i nad vladom imaju oni sa pravom glasa. Građani glasanjem ne odlučuju samo o ustavnim promenama, nego imaju mogućnost da glasanjem ukinu neki zakon ili da putem zahteva o izjašnjavanju naroda zahtevaju zakonsko regulisanje određenih pitanja. Iako su reprezentativni elementi u Švajcarskom Ustavu vrlo jaki, ništa manje jaki nisu ni plebiscitarni elementi (...).  

[Početak stranice]        [Natrag na pregled]

Totalno suprotno iskustvima iz Weimarske Republike elementi direktne demokratije su se pokazali u Švajcarskoj. Oni, dakle, nisu doveli do revolucije ili haosa, nego više imaju jedan karakter očuvanja. Pretpostavka da u demokratiji državna vlast proizilazi iz naroda  — (narod kao "pouvoir constituant") — u Švajcarskoj se najviše ostvarila. Stanovništvo koje ima pravo glasa poseduje najviše mogućnosti delovanja i kontrole u svim do sada viđenim demokratijama, a za funkcionisanje sistema vlade i reprezentativnih organa su od esencijalog značaja (...).  

Istorijska analiza različitih demokratskih uređenja današnjice pokazuje nam da je "demokratija" u različitim zemljama, u različito doba različito razumevana i primenljivana. Bitno je saznanje da demokratija ni kao ideja ni kao državno uređenje nije statična, nego da podleže promenama. 

[Hans-Helmuth Knütter, preuzeto iz: Savezna centrala za političko obrazovanje: Demokratija, Informacije o političkom obrazovanju Br. 165, Novo izdanje 1992.]

[Početak stranice]

Teme:  Ljudska prava  I  Uzori  I  Demokratija  I  Partije  I  Evropa  I  Globalizacija  I  Ujedinjene nacije  I  Održivi razvoj

Metode:    Politička didaktika    II    Pedagogija mira    II    Metode

     

Ovu online ponudu političkog obrazovanja razvila je agora-wissen, študgartsko društvo za političko opismenjavanje putem novih medija (GbR). Ukoliko imate pitanja ili nekih sugestija, molimo Vas da nam se obratite.