|
| | Definisati "demokratiju" je
vrlo težak zadatak. Ona se u toku istorije razvijala i danas
ima više oblika. Govori se o više tipova
demokratije. Moraju se razlikovati dva načina prilaza demokratiji: teorija
identiteta i konkurentna teorija demokratije. Ograničićemo
se na tri pokušaja definisanja demokratije kao na reprezentativne
pokušaje mnogih definicija demokratije:
 |
Demokratija
|
[na grčkom "demokratija" = "vladavina naroda"].
To je državna forma u
kojoj državna vlast proizilazi iz naroda i direktno ili (i) indirektno biva
izvršavana od naroda. - Demokratija se u Evropi razvila najpre u grčkim gradovima-državama kao direktna i neposredna
demokratija.
(...) Moderna demokratija izrasla je najpre iz kalvinističkih ubeđenja 17.
veka, posebno u Škotskoj, Engleskoj i
Holandiji, gdje se opština pojavila kao nosilac religioznog i
političkog života, po učenju prosvetiteljstva, posebno po njegovom
posmatranju slobode i jednakosti svih, te po normativnom značenju razumnog
razmišljanja pojedinca o državi i društvu. Kao osnova pojavila su se učenja
J. J. Rousseau-a o suverenitetu naroda kao o nedeljivom i neotuđivom pravu
naroda.
(...) Prva moderna demokratična/demokratska država bile su Sedinjene
Američke Države (SAD). U Evropi je po prvi put u Francuskoj
revoluciji osnovana država na demokratskim principima.
(...) Uostalom, demokratska forma države čak je i na Zapadu
veoma različita od države do države: najprije postoji podela na
plebiscitarnu i reprezentativnu demokratiju. Katrakteristika
plebiscitarne demokratije je mogućnost neposrednog izjašnjavanja
naroda o nekom pitanju putem glasanja, bilo da se radi o izboru najvišeg državnog
organa ili o mogućnosti da se najpre zahtevom za izjašnjavanje naroda o
nekom pitanju, a potom i glasanjem ili direktnom odredbom državnog organa o
izjašnjavanju naroda, narod učini zakonodavnom vlašću. Ipak, i pri
ovoj konstrukciji, normalna zakonodavna vlast ostaje u nadležnosti parlamenta.
Dakle, kod plebiscitarnih odluka radi se uvek o retkim izuzecima. Ovakvi
izuzeci su jako česti u Švajcarskoj. - U reprezentativnim demokratijama svako izjašnjavanje naroda putem
glasanja o nekoj
odluci je isključeno.
[Početak
stranice] [Natrag
na pregled]
(...) Dalju bitnu razliku nalazimo između parlamentarnih i neparlamentarnih
demokratija. Pod parlamentarizmom u tom slučaju ne treba
smatrati postojanje i funkcionisanje parlamenta, nego zavisnost vlade od
poverenja legislative prema njoj. - Suprotan tip tome čine SAD. Tamo predsednik - koji ima dvojaku funkciju, državnog čelnika i šefa vlade -
ni u kom slučaju ne zavisi od poverenja Kongresa; Predstavnički dom i
Senat ne mogu prisiliti predsednika na predaju dužnosti i povlačenje.
Ovi osnovni tipovi ostvarivanja demokratske države jasno nam
daju do znanja kakve sve razlike postoje u pojedinim slučajevima. Različitosti
nacionalnih tradicija, te uzimanje u obzir drugačijih socijalnih prilika,
kao i razlika u prosuđivanju pojedinačnih načina ponašanja
uslovljavaju pojavu demokratije kao zadatka Novog doba, za koje
postoji jedno mnoštvo različitih formi. Iza osnovnog pricipa da je državna
vlast u rukama naroda, (a ne u rukama neke privilegovane klase ili grupe) krije
se mnoštvo mogućnosti i puteva za ostvarenje najrazličitijih formi
demokratije. Zbog toga je demokratija, u svako doba, za
svaki narod jedan poseban, različit zadatak.
[preuzeto iz Bertelsmann Discovery Lexikon
1997.]
[dalji materijali: Citati,
Dijagram, Tipovi
demokratiej, teži pojmovi objašnjeni su u Glosaru]
[Početak
stranice] [Natrag
na pregled]
|
Šta je demokratija?
|
[Hans-Helmuth Knütter]
Zašto se danas bavimo temom demokratije? Od
1945. godine u Evropi, ali i u državama na drugim delovima Zemljine
kugle doživljavamo proširivanje Zapadnjačke liberelne forme demokratije na uštrb autoritativnih oblika vlasti. Godine 1945. sa
katastrofom nacionalsocijalizma i fašističke diktature činilo se da
je kriza liberalne demokratije prevaziđena, nakon što je od
1922. do 1939. godine morala trpeti poraz za porazom. Mnogobrojne diktature -
Španija, Portugal, Grčka, Čile, Argentina, Urugvaj - u poslednjem
desetljeću postale su demokratije. Pobeda demokratije činilo se da se proširila na
celi svet raspadom "realsocijalističkih" sistema istočne i srednje
Evrope 1989. godine. Upravo na ovom primeru pokazuje se potreba kritički
orijentiranog bavljenja demokratijom. Ove demokratije se razumevaju kao "narodne" ili "socijalističke"
demokratije. Od momenta kada su marksizam i lenjinizam kao jedini
idološki principi zamenjeni pluralizmom, a centralno usmeravana privreda
zamenjena socijalnom tržišnom privredom, princip demokratije,
individualne slobode i socijalne sigurnosti postao je jasniji. Mnogi ljudi imaju
poteškoća da u sebi savladaju političku i socijalnu promenu, te da
prihvate novu formu demokratije. Iz toga, upravo u ovom momentu prividnog
trijumfa, izrastaju nove opasnosti, kojih se mora biti svestan. To se najbolje
dešava tokom prizivanja istorije nastanka demokratije u
sadašnjost, demokratije koja je u toku svog postojanja doživela
mnogobrojne preobražaje. Njeno postojanje je u stalnoj opasnosti jer nema
političkog reda koji počiva na jakom konzensu.
[Početak
stranice] [Natrag
na pregled]
(...) Ne samo neznanje, nego i pogrešna i idealizovana slika harmonične
demokratije može dovesti do razočaravajućih rezultata,
kada uporedba ideala i stvarnosti dovede od primećivanja - a ništa drugo
se ne može očekivati - da slika stvarnosti nije ni blizu ideala.
Demokratija je nešto što je nastalo kroz istoriju. Ona
je u toku istorije razvijala različite forme postojanja i dalje
će se menjati. Ovde trebamo pokušati da predstavimo demokratiju u njenom razvoju i da razjasnimo da se ne radi o
idealnom političkom uređenju države i društva, ali da je danas samo
na taj način moguće političko-društveno uređenje dostojno
čoveka i jednako principima pravne države.
Opasnost za demokratiju, dakle, nije u pobedi diktature nad njom,
mnogo veća opasnost je u ideološki zaslijepljenom masovnom ludilu.
Demokratija može, dakle, biti prevaziđena na prividno
demokratskom putu i prerasti u svoju suprotnost, u vladavinu ideološke nepravde
koja je sama sebi opravdanje. Ova opasnost prepoznata je već u antičko
doba.
Reč "demokratija" je svakom poznata. Međutim,
pronaći detaljniju definiciju je izuzetno teško. Objašnjenje izvedeno iz
reči koja potiče iz grčkog jezika i koja u prevodu znači
"vladavina naroda" ne vodi nas mnogo dalje jer su se odnosi od antičkog
doba pa na ovamo mnogo promenili i nije baš sasvim jasno šta znači
"vladavina naroda".
Činjenica je da postoje različite forme demokratije. Dok se
u malim preglednim upravnim jedinicama antičkog grčkog polisa skupljao
"narod" (a to je tada značilo samo slobodni muškarci) i
glasanjem odlučivao, danas stojimo pred problemom površinski velikih država,
gde nam je potrebna međuuprava. Opunomoćenici koji u ime naroda imaju
vlast i koji su neophodni moraju biti kontrolisani i u svojoj funkciji vremenski
ograničeni. Ovde postoji opasnost da opunomoćenici birača,
dakle, poslanici i partije izgube vezu sa biračima. Onda može doći do
vladavine elite narodom, eventualno u ime naroda. U DDR-u i u drugim zemljama Istočnog bloka postojala je ovakva "narodna
demokratija" koja je u stvarnosti bila vladavina partijske birokratije.
[Početak
stranice] [Natrag
na pregled]
Osnovni problem demokratije je jaz između
slobode pojedinca i njegove vezanosti za celinu (državu ili društvo). Sloboda
pojedinca se ovim vezanjem za političko uređenje ograničava, a sa
druge strane uređenje je to koje omogućava ostvarenje slobode. Sloboda
bez vezanosti vodila bi do prava pesnice. Pretpostavka "vladavine
naroda" polazi od shvatanja da je narod koji vlada samim sobom
slobodan za razliku od vladavine nekoliko moćnika nad podređenima. Abraham Lincoln (1809.
do 1865., 16. predsednik SAD-a 1861. do 1865.) izrazio je ovaj princip u svojoj Gettysburg-Address
od 19. novembra 1863. rečima: "Government of the people, by the
people, for the people...". Svoju legitimaciju demokratija
nalazi u pretpostavci suvereniteta naroda.
Pojam suverenitet kao izvor svih prava uveden je u 16. veku od
francuskog državnog teoretičara Jean Bodin-a (1530. do 1596.). U vreme
apsolutnih monarhija vladar koji je svoj legitimitet dobijao od "milosti Božije"
bio je suveren, a u demokratiji je narod taj u čije se ime
vlada i narod je taj koji na vladara prenosi ovlasti. U demokratiji
vladaju zakoni, ne ljudi nad ljudima. Zakoni se moraju donositi shodno uređenju
i moraju se objavljivati da bi se građani upoznali sa njima i mogli ih poštovati.
Ne smeju postojati tajni zakoni. Pojam pravne države je u bliskoj vezi sa
pojmom demokratije.
[Početak
stranice] [Natrag
na pregled]
Sledeća pretpostavka demokratije je
jednakost svih građana. Mnogo je rasprava o tome šta se treba razumeti
pod pojmom jednakost i dokle jednakost može da ide, a da ne ugrozi slobodu. Ono
oko čega nema rasprave je jednakost građana pred zakonom. Ne smeju
postojati posebna prava ili posebni sudovi koji su nadležni samo za pojedine
klase ili grupe. Pravna država mora obezbediti jednake šanse za sve, jer
slobodi preti opasnost ako su socijalni i ekonomski uslovi suviše
nejednaki. Kritičari ovde uvode novu tezu, da je pokušaj uspostavljanja
široke ili potpune jednakosti neprirodan, jer ne uzima u obzir prirodnu
raznolikost ljudi, te da se potpuna jednakost može uspostaviti samo
nedemokratskim
sredstvima.
U demokratiji vlast se poverava opštim, jednakim, slobodnim
tajnim i direktnim izborima i to samo na ograničeno vreme. Izbor odgovara
demokratskim principima samo onda ako taj izbor predstavlja izbor između
alternativa. Čista potvrda ili odlučivanje o jednom jedinom predlogu
sa Da ili Ne ne bi bio pravi izbor jer ne bi postojala mogućnost izbora
između različitih predloga. Sloboda mišljenja, različitost mišljenja,
sloboda informisanja, zaštita manjina i slobodna opozicija su pretpostavke
demokratskih izbora.
iz svega ovoga proizilazi da demokratija stoji između anarhije
i diktatorske vladavine. Ona nudi onoliko sloboda koliko ih je moguće
ponuditi i onoliko reda koliko je neophodno. Ona živi od shvatanja njenih
građana da su obavezujuća pravila neophodna. Ovo ubeđenje građana
koje se vekovima razvijalo u tradicionalno demokratskim
državama kao što su SAD ili Engleska, ili koje je, kao u Nemačkoj proizašlo
iz negativnog iskustva sa antidemokratskim ideologijama i
vladajućim sistemima, označava se pojmom političke kulture.
[iz: Savezna centrala za političko
obrazovanje: Demokratija, Informacije o političkom obrazovanju
Br. 165, Novo izdanje 1992.]
[ostali materijali: Citate,
Dijagram, Tipovi
demokratije, Osnovni
kurs 2: Razvoj demokratije, teži pojmovi objašnjeni su u Glosaru]
[Početak
stranice] [Natrag
na pregled]
|
Osnovne
vrednosti demokratije
|
Dostojanstvo čoveka i njegova
sloboda
(...) Ono što bi mi danas trebali razumeti pod pojmom
demokratije, iz čega se sastoji njena bit, sasvim je nejasno
uprkos vrlo raširenoj upotrebi pojma. Smatramo da je demokratija nešto što ima veze sa slobodom pojedinca i sa
vladavinom naroda, ali nismo sigurni da li i kako se ovakva predstava
demokratije danas može ostvariti. Ono što se danas u svetu označava
kao demokratija i demokratsko ima previše značenja
koja se ponekad i kose. Delom je ta nejasnoća povezana sa činjenicom
da se jedan pored drugog koriste različiti interpretatori demokratije i njihove definicije ne obraćajući pažnju na
činjenicu da oni potiču iz različitog doba i različitih društvenih
uređenja i ne praveći razliku između jezgra demokratskog
razmišljanja i njenog ostvarenja u različitim vremenskim periodima i društvenim
uređenjima.
(...) Šta, dakle, demokratija ima sa formulom koja lepo zvuči: Demokratija je vladavina naroda i proizilazi iz naroda? Ima li narod
iz kojeg proizilazi sva vlast uopšte šansu da odluke donosi politički
kompetentno? Ili da podsetimo na još jednu omiljenu (liberelnu) definiciju po
kojoj je demokratija vladavina javnog mišljenja, pri čemu ono
(javno mišljenje) treba da nastane u procesu racionalne diskusije? Da li se u
našoj javnosti više uopšte razumno argumentuje ili se samo emocionalno
agira i reaguje? Šta je javno mišljenje po kojem bi se političari trebali
orentisati? Jesu li to rezultati demokratije ili objavljena mišljenja
i komentari koje partije i savezi treba da zastupaju u velikim novinama, na
radiju i televiziji ili pred onima koji sede pred televizorom?
[Početak
stranice] [Natrag
na pregled]
(...) Jednaka sloboda za sve građane je stalan zahtev
demokratije. Današnje područje primene klasične
definicije demokratije može se proceniti po tome koliko sadašnje
konkretne forme demokratije date u definiciji mogu biti omogućene
i ispoštovane. Da li nam istorijska pojava demokratije i
dalje može biti ideal moraće se odlučiti na osnovu onoga koliko se
osnovnih vrednosti demokratije ispunilo, a koliko ne.
Demokratija pri tome polazi od jedne određene slike čoveka.
Ljudi treba da budu slobodni, tj. da svoju ličnost obrazuju i razvijaju po
sopstvenim odlukama. Iza toga stoji - da li sad hrišćanska
ili ideološko-humanistička tvrdnja - da svaki čovek ima svoje
dostojanstvo koje ga čini osobenim i time ga razlikuje od životinje.
(...) Na politički rečnik prevedeno to znači, da svaka moć
i vadavina treba da nađu svoje granice u nedodirljivom dostojanstvu svakog
pojedinca. Moć i vlast principijelno trebaju kontrolu i ograničenja, i
zbog toga se moraju zasnivati na činjenici da su prihvaćeni od onih koji
su joj podređeni, pošto bi neograničena mogućnost korištenja
dostojanstva i slobode mogla povrediti pojedinca. Jer svaka, a posebno državna
vlast i moć treba da služe cilju ostvarivanja i osiguranja mogućnosti
i šansi za sve članove zajednice da vode slobodan i čoveka
dostojanstven život.
[Početak
stranice] [Natrag
na pregled]
Sloboda pri tome nije ništa apstraktno, nego znači
konkretnu slobodu ličnog/osobnog uređenja života, slobodu religije i
svesti. Sloboda izbora zanimanja, slobodna mogućnost uređenja
privatnog života, slobodno raspolaganje sopstvenom imovinom, sloboda i
nepovredivost stana, sloboda poštanskog i telefonskog saobraćaja. Sloboda
znači i osiguranje pred samovoljno provedenim hapšenjem i garanciju državno-pravnog
postupka pred sudom, kao i kontrolu informacija, koje država prikuplja o
pojedincu.
(...) Ovde spadaju i pravo na slobodno izražavanje mišljenja, sloboda štampe,
sloboda okupljanja i udruživanja, pravo na jednako učešće u političkom
obrazovanju u određenoj zajednici. Sva prava od kojih su ovde
navedena samo neka, moraju biti pretpostavka obrazovanju političkih
zajednica. Jezgro ovih sloboda, dostojanstvo čoveka, ne daje država
svakom pojedincu, nego ga garantuje i priznaje kao neotuđivo i nepovredivo
pravo svakog. Osigurati dostojanstvo svakog čoveka je smisao svakog
demokratskog Ustava.
Ono što se još mora napomenuti je da se slobode i prava pojedinca ne mogu
provesti apsolutno, one moraju naći svoje granice u slobodama i pravima
drugog pojedinca.
[Početak
stranice] [Natrag
na pregled]
(...) Tek kad se pred sobom ima ovakva slika čoveka može
se predstaviti i bit demokratije. Demokratskom se
može nazvati ona zajednica koja priznavanjem dostojanstva čoveka kao poslednje i prve
vrednosti pojedinca ima za cilj da svim građanima na
isti način osigura slobodu za razvoj njihove ličnosti i za odgovorno
uređenje sopstvenog života, te stvori socijalne uslove koji to
omogućavaju.
Demokratija zato nije zbir formalno propisanih postupaka, nego je
određena svojim sadržajnim ciljem, najvećom mogućom merom
slobode koja se da ostvariti pod prisutnim istorijskim i društvenim uslovima, razvijanjem samoodgovornosti i socijalne pravičnosti.
(...) Demokratija postavlja postojanje pojedinca iznad onoga što ni
u kom slučaju ne može biti stavljano na glasanje. Tek na ovoj osnovi
zajedničkog ubeđenja uveden je princip odlučivanja većine o
uređenju političke svakodnevnice. Samim tim demokratija
nije vrednosno neutralni postupak uređenja, nego politička forma
koja se usmerava ka razvijanju vrednosti.
[preuzeto iz: Waldemar Besson/Gotthard Jasper, Slika moderne
demokratije. Sastavni delovi slobodnog državnog uređenja, Bonn
1990.]
[Početak
stranice]
|
