Na pitanje: "Šta je demokratija?" može se pronaći odgovor tako što će se napraviti granica između demokratskih i nedemokratskih sistema. Sledeći tekst govori o tome. Nakon kratkog objašnjenja parlamentarizma općenito, tekst se posvećuje rezlici između demokratskih, totalitarnih i autoritativnih sistema:

---

Demokratski, totalitarni i autoritativni sistemi

Parlamentarizam

Parlamentarizam je na prvi pogled mnogoznačan pojam. Sa jako širokim pojmom parlamantarizma mogli bi se označiti svi sistemi u kojima postoji parlament - bez obzira na poziciju tog parlamenta ili na zadatke koje on ima. Nacionalismus bi ispunio uslove ove definicije jednako kao i Sovetski savez u doba Staljinove ere, te Španija pod Frankom ili Rumunija u doba Čaušeskog. Zapadnjačke demokratije spadaju pod ovaj pojam jednako kao i autoritativne zemlje u razvoju. Očigledno je ova definicija parlamentarizma toliko široka da je naposletku neupotrebljiva. 

O parlamentarizmu bi se trebalo govoriti samo vezano za demokratske sisteme. Ovakav način upotrebe pojma u najmanju ruku čini neophodnom razliku između demokratskih i nedemokratskih sistema. Pokušaji da se napravi razgraničenje između političkih sistema su jako stari. Intenzitet tih pokušaja nije se smanjio od antičkog doba u kojem im je Aristoteles dao važne impulse pa sve do danas. Ali, u toku 19. i 20. veka desile su se promene koje su ranije tipologije učinile u velikoj mjeri neupotrebljivim. Razlikovanje koje je ranije bilo omiljeno, razlikovanje između monarhija i republika danas više ne govori mnogo toga. U najmanju ruku u velikim zapadnjačkim demokratijama na čijem čelu - kao u Velikoj Britaniji, Belgiji, Španiji, Holandiji ili u Skandinavskim zemljama - i danas sede monarsi, ali monarsi koji su lišeni svojih ranijih dalekosežućih moći. Oni se od predsednika drugih parlamentarnih država u biti razlikuju samo po tome što nasleđuju svoje pozicije. Sa druge strane nacionalizam i staljinizam - uslovljeni razvitkom medernih sredstava masovne komunikacije - razvili su mehanizme vladanja i pritisaka na podređene, koji se, opet, ne mogu uporediti sa vladajućom praksom ranijih diktatora. Tako su tridesetih godina ovog veka počeli prvi pokušaji da pronalaženja osobenosti nacionalističkog i staljinističkog režima. Oni su doveli do razlike između totalitarnih, autoritativnih i demokratskih sistema. 

[Početak stranice]        [Natrag na pregled]

Demokratski sistemi karakterišu se, pre svega, političkim nadmetanjem. Redovni, opšti, tajni, i slobodni izbori između partija koje imaju različite ciljeve legitimišu nosioce političke vlasti i nude mogućnost razrešenja vladajuć(e)ih partij(e)a, čak iako ovo u praksi - kao što je to slučaj sa Japanom gde je liberalna partija od 1946. godine na vlasti - može trajati dugo. 

Garancija ljudskih i građanskih prava u ovim sistemima ograničava državnu moć i omogućava pluralističke strukture koje su neophodne da bi se ostvarila volja naroda i njegovi različiti interesi u vladajućem sistemu. 

Demokratija nije samo sistem zasnovan na suverenitetu naroda sa odlukama koje donosi većina. Tu još spadaju pravna država i raspodela vlasti koje štite manjine, sprečavaju samovolju države, te ograničavaju moći pojedinih nosilaca vlasti. 

Za održavanje demokratskih sistema od velikog je značaja da pored kontraverznih mišljenja i interesa postoji i općenito prihvaćena oblast vrednosti - na primer osnovna prava ili demokratska forma vlasti sama po sebi - koju veće grupe građana neće dovoditi u pitanje. 

[Početak stranice]        [Natrag na pregled]

Totelitarizmus u ovoj tipologiji predstavlja suprotan pol demokratskim sistemima. Klasični totalitarni sistemi - nacionalizam i sistem u Sovetskom savezu koji se orentisao ka staljinističkim pretpostavkama - okarakterisirani su sledećim značajkama: 

[Partijska konvencija NSDAP-a u Nürnberg-u; nacionalistička Nemačka je klasični primer totalitarnog sistema]

Postoji samo jedna jedina partija koja svoju legitimaciju ne nalazi u izborima i koja volju naroda ne prihvata kao ograničenje svoje moći. Nasuprot tome, partija smatra svojim zadatkom da volju naroda usmerava shodno svojim sopstvenim pretpostavkama. Osnova za ovo sve je razumevanje sveta slično religioznom razumevanju. Ovakvo razumevanje sveta predstavlja sebi tačnom činjenicu da je ono to kojem je poznato idealno krajnje stanje društva, te da u određenom periodu ono može dovesti do takvog stanja. Jezgra nacionalističke i komunističke ideologije bila su svetska vladavina "arijevske rase",  odnosno izgradnja "besklasnog društva".

• Prihvatanje vladajućeg razumevanja sveta u totalitarnim sistemima je za građanina obavezujuće. Njima se ne dozvoljava de se drže po strani. Oni se mnogo više prisiljavaju da aktivno podržavaju vladajuće razumevanje sveta. Tamo gde se vladajuće razumevanje sveta ne prihvati slobodnom voljom, ono se razvojnim sistemom pritisaka i drugih mehanizama nameće od  vladara. Pošto sredstva masovne komunikacije koja se nalaze pod isključivom kontrolom elite moćnika, ni u doba nacionalizma ni u doba staljinizma nisu ispunila očekivanja i nisu postigla identitet između vladara i onih kojima se vlada, dodatna teroristička stredstva pritisaka bila su neophodna. Brutalno nametanje sopstvenog razumevanja sveta dostiglo je svoje simbolične vrhunce u koncentracionim logorima, uništavanjem "života koji nije vredan da živi", genocidom nad šest miliona evropskih Jevreja, kao i u staljinističkim čistkama, koje su donele više miliona žrtava (...). 

[Početak stranice]        [Natrag na pregled]

Autoritativni sistemi

Autoritativni sistemi su - a to im je zajedničko sa totalitarnim sistemima - nedemokratski sistemi vladanja. Pojam "autoritativni sistem" nije jednoznačan, on obuhvata mnoštvo različitih režima. Pod autoritativne sisteme se, na primer, ubrajalu levo i desno orentisane vojne diktature koje su karakteristične za mnoge zemlje u razvoju, ali tu se ubraja i Španija pod Framkom ili Čile pod Pinočeom. Izborima u ovakvim sistemima se manipuliše. Za razliku od totalitarnih režima razumevanje sveta ne igra nikakvu ulogu, centralna uloga je u osiguranju vlasti. Ograničeni pluralizam, ukoliko on ne donosi nikakvu štetu sistemu se u pravilu trpi u autoritativnim sistemima. Mobiliisanje stanovništva u korist određenog razumevanja sveta koje ima funkciju dodatne religije za ovakve sisteme je netipično. Vladajuća elita je mnogo više spremna nego je to slučaj u totalitarnim sistemima da toleriše privatnu sferu, pa čak i različite političke stavove građana, sve dok nema otvorene javne kritike režima. Pošto u autoritativnim sistemima ne postoji opšte obavezujuće razumevanje sveta, državna partija tako i ne igra naku odlučujuću ulogu i često se dešava da ona bude razrešena dužnosti od različitih vladajućih grupa, pri čemu lični odnosi igraju odlučujuću ulogu. Građanin je u autoritativnim sistemima, ukoliko ne postane aktivni protivnik režima, mnogo manje izložen merama represije i terora od građanina u totalitarnom sistemu, jer građanin autoritativnog sistema mora samo trpeti režim, a nije obavezan podržavati ga. 

Ideologije i totalitarni režimi neretko - a sigurno i s pravom - označavaju se kao karakteristični za 20. vek. Razvoji najnovijeg doba pokazuju privlačnost demokratskih sistema, te daju mesta nadi da će parlamentarne demokratije imati daljeg uspeha. 

[Emil Hübner; preuzeto iz: Savezna centrala za političko obrazovanje: Parlamentarna demokratija 1, Informacije o političkom obrazovanju Br. 227, 1993.]

[Početak stranice]

Teme:  Ljudska prava  I  Uzori  I  Demokratija  I  Partije  I  Evropa  I  Globalizacija  I  Ujedinjene nacije  I  Održivi razvoj

Metode:    Politička didaktika    II    Pedagogija mira    II    Metode

     

Ovu online ponudu političkog obrazovanja razvila je agora-wissen, študgartsko društvo za političko opismenjavanje putem novih medija (GbR). Ukoliko imate pitanja ili nekih sugestija, molimo Vas da nam se obratite.