Socijalno ugrožavanje obojenog stanovništva ticalo se, pre svega, sledećih oblasti: 

[Početak stranice]

Brak i seksualnost

Već 1927. godine Parlament je sa  "Immorality Act" usvojio i zakon, koji je upadom u privatnu sferu ciljao na rigorozno odvajanje južnoafričkih rasa. Spolni odnos između pripadnika crne i bele rase bio je kažnjiv. 1950. godine usledila je nadopuna ovog zakona prema kojoj je zabranjena svaka seksualnost između pripadnika bele rase i neke druge nebele rase. 1957. godine sa "Immorality Act" određena je i jasna kazna za ovaj "prekršaj": najveća je bila 7 godina zatvora, a čak je i sam pokušaj kršenja ovog zakona  bio kažnjiv. Između 1950. i 1960. godine oko 4000 osoba bile su po "Immorality Act" osuđene na kaznu zatvora. 

Usko povezan sa tim bio je "Prohibition of Mixed Marriages Act" iz 1949. godine, koji je zabranjivao sklapanje braka između belaca i nebelaca. O pripadnosti ovoj ili onoj rasi odlučivao je matičar, a brakovi sklopljeni izvan Južne Afrike nisu se priznavali. U toku liberalizacije zakona apartheida 80-tih godina, ovi zakoni su ukinuti, između ostalog i zato što su zemlju činili smešnom i neozbiljnom na internacionalnom nivou.  

[Početak stranice]        [Natrag na pregled]

Zdravstvo

Jednako zastrašujući su i izveštaji iz oblasti zdravstva. Dok je medicinska pomoć za  bele građane Južne Afrike spadala među najbolje na planeti, za nebelce je ona bila katastrofalna. U Johannsesburgu je delimično na raspolaganju bilo dvanaest kreveta na 1000 belih stanovnika, dok je u Sowetou, Townshipu Johannesburga, delu grada u kojem su živeli radnici nadničari iz različitih Homelands, bilo manje od dva kreveta na 1000 nebelih stanovnika. U proseku jedan lekar se brinuo o 330 belaca, a sa druge strane,(usporedba) jedan lekar za 91000 crnaca! 

Još strašnija situacija je bila u samim Homelands. U mnogo slučajeva tamo ili uopšte nije bilo lekara i bolnica ili se do njih moralo putovati danima. U proseku je u Južnoj Africi umiralo od gladi svakog sata (!) po troje dece, i to se, dakle, dešavalo u zemlji koja je proizvodila više hrane nego je bilo potrebno za optimalnu prehranu svih stanovnika!  

[Početak stranice]        [Natrag na pregled]

Odgoj

Jedan od najperfidnijih zakona apertheida koji i do dana današnjeg ima  posledice i imaće ih još nekoliko godina je "Bantu zakon o odgoju" iz 1953. godine. Ovaj zakon oduzeo je nadležnost provincijama nad odgojem u pogledu na crnce i preneo tu nadležnost centralnom Ministarstvu za odgoj pod vodstvom H. F. Verwoerda. Vezana za ovaj zakon bila je i odredba da se u oblastima gde su stanovali domicilni stanovnici trebalo u školama predavati na jeziku Bantua. U okviru ovog Zakona postavljene su groteskno nejednake mere izdataka za obrazovanje crnaca i belaca (vidi dole: Tabela izdataka za obrazovanje).

Argumenti tadašnjeg Ministra Verwoerda bili su: Odgoj i obrazovanje ne bi trebali da kod domicilnog stanovništva probude očekivanja i nade koje se ne mogu ispuniti, nego upravo trebaju da ih pripreme za funkciju koju će oni imati unutar društva.  

"Crnac mora da se usmeri na to, da svojoj zajednici služi u svakom pogledu. Iznad nivoa na kojem su određeni poslovi u beloj zajednici za njega nema mesta. Međutim, unutar njegove zajednice sva vrata su mu otvorena. Zbog toga za njega nema svrhe da dobije obrazovanje, kojem je cilj prihvatanje u belu zajednicu..."

Mnogobrojne crkvene škole koje su do tada uspešno obrazovale crnce, morale su biti ograničene shodno "Bantu- standardima". Inače, pretilo im je oduzimanje novčane pomoći, zatvaranje ili prelazak u nadležnost vlade. Posebna, potpuno odvojena školska uprava za pripadnike naroda "Bantu", planski je brinula o tome da crne učenike drži što je moguće više glupim: sa loše obrazovanim, loše plaćenim profesorima, u neuslovnim prostorijama, sa vrlo ograničenim financijskim sredstvima (vidi dole:  Izveštaj o jednoj poseti školi za crnce).

Tek kada je vlada malo odstupila od koncepta "Bantu odgoja", jer iz redova belaca više nije mogao biti regrutovan dovoljan broj kvalifikovanih profesora, tek tada je opet nešto povišen budžet za odgoj mladih i dece crnaca. Ipak, desetleća nejednakih šansi ne mogu se izbrisati tek tako, kao ni stopa nataliteta kod crnog stanovništva, koja je više nego duplo veća u odnosu na druge grupe stanovništva. 

Izdaci za obrazovanje (1989.)

Odnos učenik - profesor (1988.)

[Izvor: South Africa Yearbook 1989/90]

Završena škola (1988.)

[Izvor: Jörg Fisch, Istorija Južne Afrike, München 1990, 345]

Izveštaj o poseti jednoj školi za crnce

Poseta Srednjoj školi Mzimhlope u KwaNDebele

Dobra asfaltna ulica sa dve trake vodi kroz zimsku pustoš sivosmeđeg oblacima prašine prekrivenog mesta u Homeland KwaNDebele. Mnoge pravougaone, belim limom prekrivene kolibice, koje su kilometrima grupisane oko nekoliko belih zgrada, stisnute jedna uz drugu, govore da smo se približili glavnom gradu KwaMlanga. Malo kuća ima svetlo plavu fasadu i interesantne tradicionalne geometrijske crteže Ndebelea. Deluju kao da su na brzinu zasađene u Hochveldu u blizini "novog glavnog grada". Skrenuli smo u smeđu uličicu, vetar nam u susret baca oblake prašine i plastične otpatke, dok se između pravougaonih kolibica, koje su prilično udaljene jedna od druge, približavamo visokom ogradom ograđenom delu zemljišta, koji predstavlja Srednju školu  Mzimhlope.Pred nama leže poredane, gotove bele barake ove škole. Sve se čini urednim, pravougaonim, čak i betonski putevi koji vode do baraka. Leden vetar, koji od prošle julske noći traži utočište u Hochveldu, jedva nam dozvoljava da se krećemo pod njegovim hladnim dahom i prašinom koju podiže. Jasno, tamno plavo nebo i sunce su nas ostavili zaboravljene, jer ovdje na južnoj polulopti Zemljine kugle vlada zima, i povremeni "ispadi" hladnoće moraju doći. Vreme je odmora, učenici u crnim uniformama naslonjeni su na zidove školske barake i pokušavaju se ugrijati na slabim zrakama sunca. Kao i svuda u Južnoj Africi, ljudi nisu naviknuti na hladnoću. U školi nema grijanja, samo kuće belaca ili onih dobrostojećih poseduju električne peći, gutače energije, koja se osim toga i tako već rasipno upotrebljava. Toplotnu izolaciju i štednju energije ovde ne poznaju.  

Ulazimo u prvu zgradu. U siromašno uređenoj, maloj profesorskoj sobi (stolice, jedan sto, mali ormar), pozdravljamo tri profesorice koje tu u hladnoći čekaju kraj odmora. Siromašno je uređen i direktorov ured: jedan radni stol, tri stolice, mali stolić za posetioce, nema telefona, jer škola nema ni telefonsku liniju. Vode nas dalje kroz školu, predstavljaju nas profesoricama  i profesorima, koji jednako kao i učenici naslonjeni na zidove, traže zaklon od vetra i prašine. Izmenjujemo nekoliko uljudnih reči, a onda nas direktor pod upitnim pogledima učenika i učenica vodi do jedne velike, gotovo prazne prostorije, koja očigledno ima više namena i koja ispunjava celu baraku: jedna tabla, nekoliko stolova i stolica, tri štednjaka (škola kuhanja?). U jednom praznom uglu sede tri profesora oko malene železne peći, greju ruke i jedu pomfrit iz papirnih vrećica. Jedna od profesorica ustaje i očigledno dobro pripremljena, obraća nam se objašnjavajući kako je loša školska oprema i mala su  finansijska sredstva za školske potrebe. Ona predaje ekonomiju, i želi da uputi svoje učenike u svet industrije tamo izvan Homedand, gde se oni nadaju da će pronaći radna mesta. Osim jednodnevne vožnje autobusom, oni nemaju druge mogućnosti upoznavanja, nemaju nastavnih materijala, postera, knjiga, filmova. Da li bismo možda mi mogli pomoći da se pribavi video, nekoliko filmova i televizor? Mi, posetioci, koji smo došli u informativnu posetu, puni zanimanja, ali praznih ruku, osećamo se bespomoćnim, krivim. Kako joj možemo objasniti da se, obraćajući se nama, obraća na pogrešnu adresu? Ali, molbu ćemo u svakom slučaju proslediti dalje.  

[Početak stranice]        [Natrag na pregled]

Konačno, možemo prisustvovati nastavi, što smo i želeli, i to u razredu Standard 9, što je pretposljednji razred prije mature. Mladi profesor istorije, svečano obučen, u crnom odelu, beloj košulji, crnim cipelama i sa crvenom kravatom, uvodi nas u razred u kojem u dva reda sedi oko 25 do 30 16-ogodišnjih učenika i učenica. Zbog hladnoće (u učionici je ca. 12 do 15 stepeni Celzijusa) oni preko školskih uniformi nose mantile, kapute i jakne, a neki od njih su oko sebe omotali prekrivače ili peškire. Vidim dve devojčice koje sede jedna do druge, obučene samo u do kolena duge suknje na faltne, golih nogu, na kojima su samo kratke sokne i cipele, kako se, dršćući, stišću jedna uz drugu deleći frotirni peškir. Kad smo ušli, deca su ustala. Na profesorov pozdrav: "Good morning, students"- odgovaraju sa "Good morning, Sir". Sedaju i posmatraju nas bojažljivo, povučeno, te u znak pozdrava, više puta njišu širom otvorenu ruku sa raširenim prstima kad nas je direktor i zvanično predstavio. 

Profesor ponavlja temu današnjeg časa više puta: "The end of the English policy of splendid isolation". Piše ime teme na tabli i pita: "Šta je današnja tema?" Ćutanje. Konačno proziva jednu učenicu, koja ponavlja tačan naziv teme. "Engleska se izolovala. Šta je učinila Engleska?" pauza. Mali prst se diže, krištavo ponavljanje profesorove rečenice. "Engleska se distancirala od drugih zemalja Evrope. Od čega se Engleska distancirala?" Pauze. Podizanje jednog prsta, ponavljanje profesorove rečenice.

Nakon ca. 10 minuta saznali smo da se Engleska nakon završetka "splendid isolation" – a šta je to bilo nismo saznali – opet htela umešati u evropsku politiku. To je bilo to, bez konteksta, bez uzročne veze, bez ikakvog, bar donekle, prepoznatljivog odnosa sa sadašnjošću, sa doživljajnim horizontom učenika u razredu. 

[Početak stranice]        [Natrag na pregled]

Učenicima i učenicama ponuđene su neke reči, asocijacije, delovi rečenica, suhoparne, nepoznate riječi, koje su oni ponavljali. Činilo se da i sam profesor o sadržaju tih reči zna upravo onoliko koliko je mogao ponuditi za njihovo razumevanje. On je svoje rečenice izgovarao jasno i korektno na engleskom jeziku, tj. na stranom ili možda drugom stranom jeziku ovih učenika. Učenici su ih jasno i korektno ponavljali i pokazali da nemaju razumevanja za njih i da ne mogu vladati njihovim sadržajem, jednako kao ni profesor. On je, čini se, bio zadovoljan ponuđenim i svojim radom. 

Sada su učenici imali šansu da posetiteljima iz Evrope postave pitanja. Velika tišina, stid. Konačno, profesor prekida ćutanja, prozivajući jednog učenika da postavi pitanje. Mladi Ndebele ustaje, okleva i postavlja pitanje o ulozi Otta von Bismarcka u današnjoj Nemačkoj. Može se primetiti ogromno čuđenje učenica i učenika pred činjenicom da se kod nas Bismark ne poštuje samo kao veliki državnik, nego da se na njegovo delovanje gleda sa različitih pozicija, nekada čak i kritički.  (Tek kasnije, kad je i drugim posetiteljima postavljeno pitanje o Ottu von Bismarku, postalo nam je jasno koja su to neizgovorena očekivanja učenika i učenica, šta to hoće da čuju o državniku koji je jednom narodu doneo ujedinjenje, spoljnopolitičke uspehe i moć). Upravo kad su se učenici oslobodili i počeli postavljati prva pitanja o situaciji u Nemačkoj, o životu u socijalizmu, što nas je, i pored sve naivnosti, podsećalo na trenutnu situaciju u Južnoj Africi, zvono je oglasilo kraj časa. Mladi profesor istorije kojem je laknulo nakon zvona, ali koji je bio i vrlo samozadovoljan, odveo nas je do direktorove sobe, raspitujući se za mogućnosti razmene profesora i moleći nas da mu pomognemo pri tom. 

Na putu natrag od direktora saznajemo, koji se, usput rečeno, pored svog posla kao direktor dodatno obrazuje na četvrtoj godini jednog Univerziteta za crnce, da većina učenika kao maternji jezik govori jezik ndebele, ali da zbog prisilnih preseljenja u školi ima i onih koji kao maternji govore afrikaans, zulu ili sotho. Međutim, pošto ndebele još ne poznaje pisani jezik, zulu se koristi u tu svrhu i kao jezik na kojem se na samom početku predaje u školi. Od 3. razreda svi učenici moraju učiti engleski, koji onda služi kao jezik na kojem se odvija nastava. U protestima učenika 1976. godine i u kasnijim protestima učestvovali su i učenici iz škole u  KwaNDebele: i ovde su oni spaljivali svoje škole i progonili profesore. Mnogi od profesora morali su bežati da bi spasili živu glavu...

[preuzeto iz: Ingetraud Rüsen, Južna Afrika: Apartheid i ljudska prava u istorijii i sadašnjosti,, Pfaffenweiler 1991, 172-174]

[Početak stranice]        [Natrag na pregled]

[Ostali sastavni delovi apartheid-režima: Homelands, Klasificiranje, Privreda, Politika]