Sledeći tekst posvećen je značajnom problemu kontrole učenja, koji se u nastavi političkog opismenjavanja pojavljuje u posebnoj meri, s obzirom na to da se u nastavi ovog predmeta, mnogo više nego što je to slučaj kod ostalih predmeta, radi o postizanju ciljeva na različitim nivoima (vidi: Ciljevi političkog opismenjavanja).

"Da li je i od kojim vidom potrebno da se uključi kontrola učenja u nastavu političkog opismenjavanja, veoma je kontraverzna tema u stručno-didaktičkim diskusijama, pa se posmatra sa pragmatičnog, pedagoškog i psihološkog stanovišta. Od strane praktičara političkog opismenjavanja, posebno u školama, kontrola učenja se stavlja pod znak pitanja iz pravnih i pedagoških razloga. O nekim gravirajućim problemima ipak mora da se razmisliti, čak i u slučaju da se praćenje različitih metoda ocenjivanja može primeniti: 

1. Da li je uopšte moguće da se ocene dostignuća u nastavi politike i političkog opismenjavanja (ako da, u kojoj formi?) ili je ovo nemoguće zbog specifičnosti predmeta, zbog njegove jako izražene komponente povezane sa vrednostima i njegovog kompleksnog, a često i dugoročnog, procesa učenja koji onemogućava ocenjivanje? (...)  

2. Ukoliko se, pak, ne želi odstupiti od ocenjivanja (...) ili ovakva alternativa uopšte ne postoji (npr. zbog zahteva nastavnog plana i programa), onda nastavnici stoje pred velikim problemima i teškoćama. Najpre stoji činjenica da većina nastavnih planova i programa retko, u objektivnom smislu, sadrži upute o načinu kontrole učenja. Iz ovoga proizilaze pitanja koja predstavljaju centralne aspekte poimanja politike i političkog opismenjavanja:   

a) Do koje mere bi ciljevi nastave političkog opismenjavanja trebalo i mogli operacionalizuju i do koje mere bi to bili izvodljivo, da bi na kraju nastavnog procesa mogla da se napravi evaluacija od strane "posmatrača"? Političko opismenjavanje ima za cilj kvalifikovanje u smislu dispozicija ponašanja, koje u svakom trenutku nastavnog procesa nisu operativne, niti mogu da se ispitaju. Zbog toga kontrola učenja u nastavi političkog opismenjavanja nikada ne može da predstavlja sveobuhvatno i efektivno ispitivanje znanja, što znači da uvek daje samo delimične rezultate. Oni se, dakle, odnose samo na kongitivnu nameru učenja (npr. kontroverzna stanovišta, alternative) i na formalnu kvalifikaciju, a ne na vrednovanje ili načine ponašanja.   

b) Da li mogu da se mere dostignuća u svim oblastima nastave političkog opismenjavanja ili ovo važi samo za "instruktivne procese", dok "reflektivni procesi", odnosno diskurs, ostaju van domašaja evaluacije? S obzirom da političko opismenjavanje ima tendenciju "dobivanja ili pojačavanja određene objektivno opisane (a samim tim i objektivno ispitive) kompetencije", koja pokušava da se predstavi u ciljnim "instruktivnim procesima", postavlja se pitanje kako je moguće oceniti ta "kretanja samorefleksije", koja nemaju strogo određen kraj procesa (...). 

c) Na koji način mogu da se savladaju poteškoće adekvatnog ocenjivanja? S jedne strane može da se u potpunosti odrekne "osobno-privatne vrednosne oblasti" (F. Marz) i da se usmeri samo na pozitivistička pitanja, koja dozvoljavaju sasvim jasno ocenjivanje po sistemu "tačno" ili "pogrešno" ("Ko bira predsednika države?"). Na taj način ocenjivanje dobija karakter prirodno-naučnog testa, a političko opismenjavanje se ograničava na mehaničko-formalno učenje. Rezultat toga je svakako potiskivanje svesno građenih ciljnih komponenti, a političko opismenjavanje bi se svelo samo na prenošenje stručnog znanja ("znanja o institucijama države"). 

Pošto "reflektivne" oblasti nastave političkog opismenjavanja veoma teško mogu da se operacionalizuju i ocene, zbog svog centralnog značaja za političko opismenjavanje, a iatovremeno ne mogu da se isključe iz nastavnog procesa, ograničavanje na kvalifikacije i vrednovanje predstavlja formalni izlaz. Ne treba da se, dakle, pitamo koja to stanovišta i mišljenja ima i zastupa učenik, već na koji način analizira problem i donosi svoj sud o određenoj stvari. Ova formalna merila mogu da se prenesu i učenicima, te sa njima može da se diskutuje uz pomoć primera, što, u svakom slučaju, doprinosi i jasnosti metode ocenjivanja. Zbog toga, pre svega, moramo jasno da govorimo o kriterijima ocenjivanja.  

Kod ustanovljivanja i ocenjivanja učenja potrebno je da se uvek ima u vidu mogućnost da se učenici samo "s vana" prilagođavaju ciljevima i zahtevima nastave. Pored toga bi trebalo da učenici budu svesni da i oni nesvesno negativno ocenjuju možda sadržajnu tendenciju rada jednog učenika putem "slabosti u argumentaciji" i "nedostatka objašnjenja", kada (ne)objektivne informacije dovode do pogrešnih zaključaka. Ove opasnosti mogu da se umanje kritičkim samoposmatranjem učenika i otvorenim odnosom "simetrične komunikacije" između njega i nastavnika. 

Iz gore navedenih razloga postavlja se pitanje vrednosti pismene kontrole učenja u nastavi političkog opismenjavanja. Da li je potrebno da se umanji upotrebu ove metode ili treba da se sasvim isključi, a da se da prednost usmenoj kontroli učenja? Sasvim pragmatično rešenje ovog problema leži, pre svega, u oblasti državnog obrazovnog sistema koji u velikoj meri zahteva i pismene ispite. To u kontekstu svakodnevnice u nastavi političkog opismenjavanja znači da se treba pripremiti za proveru znanja i na ovaj način, dakle, pismenim putem, a što, opet, podrazumeva da je potrebno da se učenicima prenesu metodičko-instrumentalne veštine, te da se trenira njihov nivo psihičkog opterećenja.  

Zbog nekih principijelnih razmišljanja čini se da je dobro da se rade i pismene testove. Na ovaj način ne samo da se uspostavlja "jednaka konkurencija, koju nije moguće uspostaviti u nastavi gde se učenici usmeno testiraju" (W. Mickel), već je ispitivanje i ocenjivanje učenika intenzivnije, na njega je moguće poptunije se usredsrediti, te može da se odredi do koje mere je učenik postigao ciljeve nastavnog procesa, ukoliko su oni operativni, tj. ukoliko je moguće da se ispitaju. Uz pomoć kontrole učenja pismenim putem moguće je da se ispitaju "refleksivni procesi", ukoliko ovi procesi doprinose izgradnji opštih kvalifikacija društvenog rada (osposobljavanje za koncentrisano pismeno predstavljanje kontraverznog problema i formulisanje sopstvenog mišljenja; razvijanje kompetencije izražavanja pismenim putem) (...). 

Na kraju u vidu teza predstavljaće se posledice koje se javljaju u praksi nastave političkog opismenjavanja, a sa osvrtom na gore pomenuta razmišljanja:  

1. Već pri planiranju procesa učenja treba da se u principu razmišlja o obliku i načinu ocenjivanja koji je bitan kako za nastavnika u smislu dobijanja povratne informacije tako i za učenike u smislu samoocenjivanja. Kako se ne bi izgubila otvorenost i fleksibilnost nastave, i kako bi se otklonila opasnost od stvaranja input-output-šeme, kontrola učenja, odnosno ocenjivanje može da se do u detalje odredi i formuliše na kraju jedne nastavne jedinice.   

2. Pitanje da li bi se trebalo da se potpuno odreknemo ocenjivanja i kontrole učenja u nastavi političkog opismenjavanja, ne postavlja se za državne škole i vaspitne institucije, pošto je tu kontrola učenja, tj. ocenjivanje,  zakonski obavezno. To ne znači da učenici moraju da se testiraju nakon svake obrađene nastavne jedinice. Ovakav vid ocenjivanja trebalo bi da se izbegne, kako bi se učenicima omogućilo slobodno učenje i prihvatanje gradiva bez straha (...). 

3. Kontrola učenja u nastavi političkog opismenjavanja može da se sprovodi u pismenoj i usmenoj formi. Čini se da je pametnije da se usmena forma kontrole učenja integriše u sam tok nastave, kako bi se izbeglo šematiziranje ("Šta smo naučili na poslednjem času?"), tj. kako bismo što bolje mogli pratiti individualni napredak učenika, a kontroli učenja dali epitet integracionog dela nastavnog procesa. Tako, na primer, u toku obrade nastavne jedinice "Grupe na marginama društva" nastavnik može pitati učenika da mu nabroji bitne grupe na marginama društva (što predstavlja ponavljanje naučenog) i njihove specifične probleme, te da mu kaže svoje mišljenje o tome kako bi država trebala da reaguje u njihovom slučaju. Putem ovakvog impulsa u nastavi ostvaruje se i afektivna dimenzija nastavnog procesa.  

Pismena kontrola učenja treba da ima svoje čvrsto mesto na svakom nivou političkog opismenjavanja. Ipak, forma "testa znanja" pomoću kojeg se ispituje samo poznavanje činjenica je u potpunoj suprotnosti sa centralnim ciljevima i namerom nastave političkog opismenjavanja, pa treba da se upražnjava samo u ograničenom broju slučajevima. 

Na početku nastave političkog opismenjavanja u školi (...) moguće su različite forme zadataka, koji sa jedne strane zahtevaju reprodukciju naučenog, a sa druge podstiču učenike na raspravu o određenim sadržajima i vršenje kritičke procene. U naprednom stadijumu političkog opismenjavanja (...) kontrola učenja bi trebalo da se usmeri na zahtevanje rasprave o određenom problemu (ukoliko je moguće, problem treba da ima materijalnu osnovu), što, kako za nastavnike - tako i za učenike omogućava dubok uvid u stanje naučenog (...)".

[Andreas Unger, Kontrola učenja i ocenjivanje; Wolfgang W. Mickel, priručnik političkog vaspitanja, Savezna centrala za političko vaspitanje, sveska 358, Bonn 1999. Str. 293-297]

[Početak stranice]

Teme:  Ljudska prava  I  Uzori  I  Demokratija  I  Partije  I  Evropa  I  Globalizacija  I  Ujedinjene nacije  I  Održivi razvoj

Metode:    Politička didaktika    II    Pedagogija mira    II    Metode

     

Ovu online ponudu političkog obrazovanja razvila je agora-wissen, študgartsko društvo za političko opismenjavanje putem novih medija (GbR). Ukoliko imate pitanja ili nekih sugestija, molimo Vas da nam se obratite.