1968.

Objavljuju se slike koje su napravili članovi posade Apola 8 - zemlja kao "plavo zamorče".

Generalna skupština Ujedinjenih nacija prvi put raspravlja o globalnim problemima zaštite životne sredine.

1970.

U SAD-u se sa Clean Air Act po prvi put donosi sveobuhvatan zakon o zaštiti čistog vazduha (1972. sledi Clean Water Act).

1971.

"Granice porasta" - pojavljuje se izveštaj autora Dennisa i Donelle Meadows (Denis i Donela Medous) i pokreće živopisnu debatu. Autorima je pravljenje ovog izveštaja u zadatak dao Club of Rome osnovan 1970. godine, čiji je cilj bio da se pozabavi sa globalnim problemima. Tokom istraživanja povezano je 5 varijabli: broj stanovnika, industrijska proizvodnja, prehrambena sredstva, zalihe sirovina i zagađenje sredine. Ono što je utvrđeno je katastrofalan porast smanjenja zaliha sirovina i stepena zagađenja sredine. Osim toga, ustanovljeno je da bi dovođenje zemalja u razvoju na nivo razvoja industrijskih zemalja predstavljalo suviše veliko opterećenje za Zemlju.  

1972.

1973.

Prva naftna kriza.

1977.

Konferencija Ujedinjenih nacija o dezertifikaciji (pravljenju pustinja).

1978.

1979.

Prva svetska konferencija o klimi u Ženevi: usvojen je svetski klimatski program (WCP). On se sastoji od više pojedinačnih programa:
World Climate Impact Programme (WCIP)
World Climate Research Programme (WCRP)
World Climate Data Programme (WCDP)
World Climate Applications Programme (WCAP)
Ovim je osnovana međunarodno usvojena klimatska politika.

1980.

Pojavljuje se izveštaj "Global 2000". U ovom izveštaju pripremljenom za tadašnjeg američkog predsednika Jimmy Cartera istraženi su ekološka izdržljivost Zemlje i globalna povezanost važnih ekoloških odrednica.

1982.

Generalna skupština UN-a usvaja World Charter for Nature.

1983.

Svetska komisija za zaštitu životne sredine i razvoj (WCED) počinje sa radom pod predsedavanjem norveške premijerke Gro H. Brundtland. Zadatak komisije je da ispita stanje životne sredine i delotvornost rada UNEP-a.

1985.

Otkrivena ozonska rupa iznad Antarktika.

Bečka konvencija: doneseni su ciljevi redukovanja produkcije i korišćenja "ubica ozona" radi zaštite ozona.

1986.

Nuklearna katastrofa u Černobilu.

1987.

Brundtland-izveštaj (izveštaj WCED-a) objavljen je pod naslovom "Our Common Future". Ovaj izveštaj sadrži definiciju sustainable development (održivog razvoja), koja predstavlja motiv međunarodne politike zaštite životne sredine: "Održivi razvoj je razvoj koji zadovoljava potrebe sadašnjice, a istovremeno ne ugrožava mogućnost budućih generacija da zadovolje svoje potrebe." Nakon objavljivanja izveštaja, Generalna skupština UN-a zaključuje da treba da se održi Konferenciju o zaštiti životne sredine i razvoju (UNED, vidi 1002.- Konferenciju u Riju).
Komisija u svom izveštaju zaključuje da sama ekološka razvojna pomoć ne predstavlja rešenje za probleme koji se sve više nagomilavaju. Ono što je neophodno je promena životnog stila u industrijskim zemljama Severa, i to smanjenjem upotrebe energije, vode, minerala i zemljišta po glavi stanovnika. Razvojna pomoć više ne bi smela da se upotrebljava za eksploataciju sirovina. Moraju da se prošire ekološke tehnologije kao što su korišćenje kombinacije ugalj-gas, prečišćivači i reciklaža smeća. 
Komisija je ustanovila da je uprkos razvojnoj pomoći od sredine 80-tih godina neto transfer kapitala sa Juga na Sever iznosio oko 40 milijardi američkih dolara, te da su ova sredstva ostvarena uglavnom "pljačkom" prirodnih bogatstava. Ponovo je u izveštaju stavljen akcenat na vezu između održivosti i razvoja.  

Usvajanje  Protokola iz Montreala  o materijama koje potiču razgradnju ozona. Konkretizovani su predlozi Bečke konvencije tako što je postavljeno kvantitativno ograničenje emitovanja ugljen-dioksida i halogenih materija. Na sledećim Konferencijama (1989. Helsinki, 1990. London, 1992. Kopenhagen, 1995. Beč, 1997. Montreal, 1999. Peking) zaključci su sukcesivno pooštreni. Ovaj "ozonski režim" trebalo bi da važi kao dobar primjer za međunarodnu politiku zaštite životne sredine. Ipak, trebalo bi da se naglasi da se kod problema sa ozonskom rupom u poređenju sa problemima promene klime radi o relativno jednostavno rešivom problemu. Samo neke materije su identifikovane kao glavni krivci za stvaranje ozonske rupe, a one relativno lako mogu da se zamene. 

1988.

UNEP i WMO (Svetska meteorološka organizacija) organizovali su Međudržavni panel o klimatskim promenama (IPCC).
Stručnjaci koji su zaposleni u ovom telu bave se istraživanjem klimatskih promena i procenjivanjem njihovih posledica, tj.  prikupljanjem rezultata istraživanja o klimatskim promenama i delovanju ovih promena, te razradom političkih strategija. 

U Torontu se održava Konferencija o klimi. Ona predstavlja podsticaj za dalje konferencije u Hagu, Hamburgu i Londonu (1989).
Važan rezultat Konferencije je poziv na smanjenje emisije ugljen-dioksida za 20% do 2005. godine i ratifikovanje Protokola o ozonu iz Montreala.

1989.

Prva Konferencija država potpisnica  Protokola iz Montreala održava se u  Helsinkiju.

1990.

Druga Konferencija država potpisnica  Protokola iz Montreala održava se u  Londonu.

Druga svetska konferencija o klimi u Ženevi.
Postoji širok naučni koncenzus o tome da su klimatske promene uzrokovane emitovanjem štetnih gasova u Zemljinu atmosferu. Stalno se upozorava na neophodnost smanjenja emisije ugljen-dioksida, metana, ugljikohidrata hlora i fluora i azotnog oksida. Ipak, zahtev IPCC-a da smanji emisiju štetnih gasova za 60% nije naišao na podršku.

Generalna skupština UN-a uspostavila je Intergovernmental Negotiating Committee for a Framework Convention on Climate Change (INC).
Ovo telo ima zadatak da do Konferencije u Riju 1992. godine razradi globalnu Konvenciju za zaštitu klime.

1991.

Najgora naftna katastrofa desila se tokom rata u Zalivu kada je oko 570 miliona tona nafte izliveno u more iz uništenog naftnog takera.

1992.

Konferencija o zaštiti životne sredine i razvoju u Riju de Žaneiru (United Nations Conference on Environment and Development - UNED, "Earth Summit")
160 država Ujedinjenih nacija donelo je  Konvenciju o klimi  sa ciljem da se nivo emitovanja štetnih gasova u atmosferu do 2000. godine smanji i dovede na nivo emisije iz 1990. godine (tekst Konvencije; Konvencija je stupila na snagu 1994. godine nakon što ju je ratifikovalo 50 država; ostale Konferencije su se održavale 1995. u Berlinu, 1996. u Ženevi, 1997. u Kyoto-u, 1998. u Buenos Airesu, 1999. u Bonu, 2000. u Hagu, 2001. u Bonu i Marrakesch-u, 2002. u Nju Delhiju i 2003. u Milanu; 10 godina nakon Rija u Johanesburgu je 2002. godine održana Svetska konferencija na vrhu).
Deklaracijom iz Rija prvi put je formulisano opširno objašnjenje održivosti i zahtevana je nacionalna strategija o održivosti (tekst Deklaracije).
Pored okvirne Konvencije o klimi, u Riju su donesene još dve Konvencije o zaštiti životne sredine i o razvoju, naime o biodiverznosti i borbi protiv dezertifikacije (širenja pustinja). 
Pored toga su postavljeni principi zaštite šuma.
Ali najvažnije od svega bilo je donošenje Agende 21. To je opširan akcioni program održivog razvoja u 21. veku (tekst Agende 21). Unutar Agende obrađeni su gotovo svi važniji aspekti održivog razvoja: borba protiv siromaštva, ravnopravnost polova, poštovanje interesa domaćeg stanovništva, participacija društvenih grupa u političkom procesu, zaštita klime, zaštita različitosti, zaštita rezervi pitke vode itd. Poglavlje XXVIII posvećeno je lokalnom nivou: "Lokalna Agenda 21" (vidi Osnovni kurs 3).

 Konferencija država-potpisnica  Protokola iz Montreala održava se u  Kopenhagenu .

1993.

Prvi sastank UN-ove komisije za održivi razvoj (CSD)

1995.

Prva Konferencija država-potpisnica  Konvencije o klimi u  Berlinu  sa ciljem da se u roku od dve godine donesu propisi o smanjenju emisije štetnih gasova od strane industrijskih zemalja.

Konferencija država-potpisnica  Protokola iz Montreala održava se u  Beču .

1996.

Druga konferencija država-potpisnica  Konvencije o klimi u  Beču .

1997.

Na  Trećoj konferenciji država potpisnica  Konvencije o klimi u  Kyoto-u  usvojen je Kyoto-protokol (tekst Protokola).
U jednom dodatnom protokolu uz Konvenciju o klimi propisani su razni dokumenti koji definišu ciljeve za smanjenje emisije štetnih gasova: ugljen-dioksida, metana, azotnog dioksida, delom halogenih vodonika fluora i ugljenika i fluorida.
Države-potpisnice se obavezuju da će do 2012. godine smanjiti emisije štetnih gasova na 5,2% ispod nivoa emisije štetnih gasova iz 1990. godine. Svaka zemlja pojedinačno ima različite propise kad je to u pitanju, što uglavnom zavisi od nivoa njenog ekonomskog razvoja. Za SAD je predviđeno smanjenje emitovanja za 8%, dok su se Rusija i Ukrajina obavezale da neće preći nivo emitovanja štetnih gasova koji su dostigle 1990. godine, za Narodnu Republiku Kinu, Indiju i za zemlje u razvoju nisu predviđena nikakva ograničenja emisije štetnih gasova. 
Nakon što je Protokol ratifikovan od strane 55 država, on je 16. februara 2005. godine stupio na snagu. Ovih 55 država koje su ratifikovale Protokol 1990. godine ukupno su prouzrokovale više od 55% emisije ugljen-dioksida.
Neke države, kao što su SAD, Australija, Hrvatska i Kraljevina Monako nisu ratifikovale Protokol. Ostale države su uglavnom odustale od svojih sugestija i ratifikovale Protokol. Da li će se ciljevi postavljeni u Protokolu zaista i ostvariti, to ostaje da se vidi s obzirom na činjenicu da je većina država povećala emisiju ugljen-dioksida od 1990. godine.

  .

 Konferencija država-potpisnica  Protokola iz Montreala održava se u Montrealu .

1998.

Četvrta konferencija  država-potpisnica Konvencije o klimi u  Buenos Airesu  zaključila je da razvije detaljne smernice sprovođenja Kyoto-protokola.

"Poplave stoleća" u Kini i Bangladešu: ukupno 54 zemlje su tokom ove godine pogođene poplavama, 45 zemalja sušom. 1998. godine izmerena je najviša prosečna godišnja temperatura od početka merenja temperature.   
Tokom 90-tih godina sve su više prisutne prirodne katastrofe.

1999.

 Konferencija država-potpisnica  Protokola iz Montreala održava se u  Pekingu .

  .

Peta konferencija država-potpisnica  Konvencije o klimi u  Bonu  konkretizuje smernice sprovođenja Kyoto-protokola.

2000.

Na  Šestoj konferenciji država-potpisnica  Konvencije o klimi u Hagu  nije postignut koncenzus o odredbama sprovođenja Kyoto-protokola.

2001.

Dodatna Konferencija  država-potpisnica Konvencije o klimi u  Bonu, koja je bila neophodna nakon istupanja SAD-a.

Sedma konferencija država-potpisnica  Konvencije o klimi u  Marrakesch-u  na kojoj je donesen opširan sporazum o sprovođenju dotadašnjih zaključaka.
Za ciljeve smanjenja emisije gasova koje sprovode pojedine zemlje treba da se sprovedu određene mere koje vežu (a time i umanjuju nivo) ugljen-dioksid - šumarstvo ili poljoprivreda. Tu se ubrajaju i projekti pošumnjavanja u zemljama u razvoju.

2002.

Na Osmoj konferenciji država-potpisnica  u  Nju Delhiju  pokazali su se interesni konflikti država.

Sastanak na vrhu o održivom razvoju u Johanesburgu ("Rio+10", Internet)
Doneseni su mnogobrojni zaključci na teme pitke vode, razvojne pomoći i Kyoto-protokol. Nažalost, nisu dati nikakvi vremenski rokovi i zaključci nisu pravno obavezujući.

2003.

 Deveta konferencija država-potpisnica  Konvencije o klimi u  Milanu.