Šta se poduzima u svetu politike da bi se smanjilo emitovanje štetnih gasova?


Globalni nivo


 Konvencija o klimi  potpisana je od strane 154 države 1992. godine na Konferenciji na vrhu Ujedinjenih nacija u Rio de Žaneiru. Ovom Konvencijom industrijske države su se obavezale da redukuju emisije štetnih gasova. Pored toga, dogovoreno je da se održavaju stalne konferencije na kojima će sudelovati države-članice na temu zaštite klime. Konvencija o klimi na snagu je stupila 1994. godine i do sada je ratifikovana od skoro svih država sveta.  

Internet: Web-stranica Konvencije: http://unfccc.int, tekst Konvencije na više jezika: http://unfccc.int/essential_background/convention/background/items/2853.php


 Kyoto-protokol  potpisan je 1997. godine na Trećoj konferenciji o klimi u Kyoto-u. Ovim protokolom industrijske države su se obavezale da će zajedeničku emisiju 6 najvažnijih štetnih gasova smanjiti za najmanje 5% u odnosu na nivo emitovanja štetnih gasova iz 1990. godine, i to u periodu od 2008. do 2012. godine. Protokol sadrži i sistem kontrole ispunjenja ovih obaveza. Još je odlučeno da se osnuju fondovi iz kojih će se podržavati projekti zaštite klime u zemljama u razvoju. Iako su SAD i Australija istupile iz Kyoto-protokola, nakon što ga je 16.02.2005 godine ratifikovala Rusija, stupio je na snagu. Do sada je 141 država ratifikovala ovaj protokol.

Internet: Do web-stranice Kyoto-protokola: http://unfccc.int/kyoto_mechanisms/items/1673.php, tekst protokola na više jezika: http://unfccc.int/essential_background/kyoto_protocol/background/items/1351.php


[Hronološki pregled najvažnijih događaja u međunarodnoj politici u vezi sa zaštitom životne sredine naći ćete na odvojenoj stranici]


Nacionalni nivo

Na nacionalnom i regionalnom nivou politika utiče na delovanje industrije i privatnika i to tako što  stvara olakšice za one koji deluju u smislu zaštite klime 

Evropski nivo

Korišćenje ovakvih političkih instrumenata kojima se podržava zaštita klime moguće je i van državnih granica. To pokazuje uvođenje  trgovine emisijom štetnih gasova  što je napravila Evropska unija 2005. godine. Ova mera koristi mehanizme tržišne privrede za zaštitu klime i trenutno je to vrlo kontroverzna tema unutar EU-a. Osnovni principi izgledaju ovako: 

Vlasnici fabrika i pogona koji emituju izuzetno viskoke količine ugljen-dioksida moraju da poseduju prava na emitovanje CO2. Oni koji u atmosferu emituju manje ugljen-dioksida nego što imaju prava na to, mogu da prodaju svoja prava ili deo njih, a oni koji emituju više CO2 nego što imaju prava na to moraju da dokupe još prava. Na ovaj način, tj. izdavanjem određenih prava na emitovanje štetnih gasova u atmosferu, ograničava se i samo emitovanje istih, a oni koji emituju manje nego što imaju prava, prodajom svojih prava ostvaruju dodatnu finansijsku dobit (nagrađivanje delovanja koje je usmereno ka zaštiti klime). 

[Autor: dipl. biol. Marietta Enss, Redakcija: Ragnar Müller]

[Početak stranice]