Vizija o eri korišćenja solarne energije

"O ovom konceptu počelo je da se razgovara devedesetih godina. Ekonomske i političke prilike za preživljavanje ljudi, a s obzirom na preteće klimatske promene, bile su u centru interesovanja. Promena životnog stila te kulturna, estetska, duhovna dimenzija prelaska ka održivom razvoju ostale su isključene. Samo male društvene grupacije bavile su se ovim temama. Centar zbivanja u ovoj mreži debata i razgovora od 1985. do 1999. bili su su tzv. razgovori Toblah.

Debate, koje su pre svega imale odjeka na nemačkom govornom području te u Italiji, sferu svog interesovanja pomerile su sa tehničkih pretpostavki održivog razvoja ka kulturološkoj dimenziji održivog razvoja. 1992. godine na sastanku na vrhu u Riju, umetnik iz južnog Tirola i inicijator ovih debata, sociolog Hans Glauber dao je koordinate novog modela blagostanja: 'Sporije, manje, bolje, lepše.' On ne podržava održavanje stabilnosti i bezbednosti obećavajući porast. On ne ignoriše činjenicu da svet potrošača fascinira estetska strana. Po njegovom mišljenju, u otvorenoj raspravi o vredostima između ova dva modela novi nacrt bi trebalo da pokaže svoju privlačnost i da se dokaže kao 'jednostavno lepši'. 

'Vizija je era korišćenja solarne energije, era sveobuhvatne nove kulture i održivog razvoja.' Fosilno-nuklearna era je samo jedna kratka epizoda u ljudskoj civilizaciji. Ono obuhvata period od početka industrijske revolucije pa najdalje do iscrpljivanja. Pre toga je čovečanstvo živelo samo od sunca. Doduše, novo doba solarne energije omogućilo bi čovečanstvu život na mnogo većem civilizacijskom nivou. Jer, zahvaljujući novim energijama, bilo bi moguće da se od sunčeve energije proizvodi i struja, te da se solarna energija koristi mnogo bolje i fleksibilnije.   

To će biti decentralizovana, demokratska i pravedna civilizacija. Za razliku od naftnih polja, drugih fosilnih resursa i nuklearnih materija koje se nalaze u rukama malog broja ljudi, sunce je za nas sve tu. Niko od nas ne poseduje sunce. A svi imamo pristup njegovoj energiji. Sunce kao izvor energije imalo bi velike prednosti u delovima sveta gde danas vlada siromaštvo. Utopija pravednog razvoja se bliži svom ostvarenju. 

Novi civilizacijski nacrt mnogo polaže na novi balans između materijalnih i nematerijalnih dobara, na sveobuhvatan kvalitet života umesto na jednostrano materijalno blagostanje. 'Ekonomija dobrog života sastoji se od prirodne kombinacije umerenog konzumiranja i nematerijalnih dobara (Toblacher Thesen 1997).' Era korišćenja solarne energije omogućava civilizaciju koja nije opterećena resursima. Ona počiva na novom načinu proizvodnje i potrošnje. Ona prepoznaje neophodnost da se granice prihvate na kreativan način. Ona se hvata u koštac sa kvantitativnim ograničenjima i traži potencijal za stalni porast u oblasti nematerijalnih dobara i vrednosti. 'Funkcija materijalnih dobara je u tome da olakšaju ostvarenje nematerijalnih dobara i zajedničkih vrednosti (Gerhard Scherhorn, Toblacher razgovori 1997).' Ograničavanje će samo od sebe postati resurs. Unutar ovog ograničenja, resursi treba da se iskoriste maksimalno. Razviće se estetika određivanja prave mere.

'I lepota je proizvod potreban za život' (Toblacher Thesen 1998). Ona je jedna od osnovnih potreba. Bez lepote nijedan život nije ispunjen. Iz iskustva koje smo imali sa narušenom lepotom, npr. zagađena okolina, industrijska masovna proizvodnja i slično razviće se angažman kulture održivog razvoja. Ona će razviti osećaj pažljive upotrebe resursa. Ona naglašava lokalnu posebnost i tradiciju, kao i prirodnu kulturnu različitost. Uživanje u ekološki proizvedenim stvarima, osećanje prirode, lepota dizajna i arhitekture prestavljaće životne radosti.

Evropski san?

Uprkos anketama koje pokazuju da se uz upotrebu solarne energije vežu velike simpatije građana, uprkos uspešnim rezultatima prilikom pokušaja da se izrade održiva rešenja za korišćenje solarne energije, ne može da se govori o velikoj spremnosti da se pređe na korišćenje ovog alternativnog izvora energije. Istina je da trenutno vlada jedna loša, nepovoljna i paradoksalna situacija: upravo u momentu kada 'se sve više smrkava', kad smo svesni da smo iskoristili više Zemljinih resursa nego što smo smeli, kad znamo da ćemo u budućnosti imati sve manje i manje ovih resursa, opada interes za korišćenje solarne energije. Pritom se u centru pažnje nalazi strategija svesne redukcije. Upravo zbog toga trebalo bi da se u sadašnoj krizi otvore putevi za korišćenje potencijala solarne energije. Ali uprkos tome vlada mišljenje da 'grubim' industrijskim razvojem možemo da sebi obezbedimo održivost. Umesto da pokažu hrabrost da se odluče za manje, politika i društvo nelogično insistiraju na iluzionističkom više, na ekonomskom porastu. 

U ovakvoj situaciji zaista je hrabro da se tema održivog razvoja pogura u centar 'evropskog sna'. Upravo ovaj iznenađujući poduhvat napravio je američki autor Jeremy Rifkin (Džeremi Rifkin). On najpre određuje dijagnozu 'lagano umiranje američkog sna' i 'univerzalizacija evropskog sna'. U čemu je razlika? 'Evropski san individualnoj autonomiji pretpostavlja odnose u zajednici, kulturna različitost je važnija od asimilacije, kvalitet života je važniji od nagomilavanja bogatstva, održivi razvoj je važniji od neograničenog nakupljanja materijalnog bogatstva' (S. 9). U 21. veku će, prema Rifkinu, da prestane biti privlačan model koji se pre svega bazira samo na individualnim slobodama, a pritom se primarno okreće ka pristupu resursima i neograničenoj akumulaciji individualnih bogatstava. Nasuprot ovom američkom snu stoji novi evropski san. Njegove karakteristike su 'kvalitet života, uvažavanje drugog i drugačijeg, poštovanje kultura, zdrav odnos prema prirodi i mir sa ljudima oko sebe'.  

Okretanjem od tradicionalne politike moći i od primata ekonomskih interesa, odlučno prihvatajući princip brige i kulturu empatije, Evropljani su naučili lekciju iz katastrofa svoje prošlosti i iz posledica koje tradicionalni način proizvodnje ima po životnu sredinu. Oni slobodno mogu da se okrenu ka 21. veku i to kao 'tiha velesila'. 'Evropski san je svetla tačka na horizontu namučenog sveta. On nas privlači u novo doba inkluzivnosti, različitosti, kvaliteta života, razvoja ličnosti i kreativnosti, održivosti, univerzalnih ljudskih prava, prirodnih prava, prava prirode i mira na Zemlji. 'Mi', Amerikanci', zaključuje Rifkin, 'uvek smo govorili da vrijedi umreti za ostvarenje američkog sna. Za ostvarenje evropskog sna vredi živjeti' (S. 411)."

[Ulrich Grober, Das gute Leben neu denken. Kulturelle Ressourcen für ein solares Zeitalter; in: Aus Politik und Zeitgeschichte 37/2004, S. 26-27 und S. 30, Online-Version]

[Originalan naslov knjige iz koje su preuzeti citati glasi:
Jeremy Rifkin, Der Europäische Traum. Die Vision einer leisen Supermacht, Frankfurt/Main - New York 2004]

[Autor: Ragnar Müller]

[Početak stranice]