Sudelovati:
Učenici sami rešavaju svoje probleme na razrednom veću

U ovom delu Tematskog kompleksa predstavljamo Vam primere iz prakse koji mogu vrlo lako da se  primene i u sopstvenoj školi. Oni potiču iz bestselera bivše direktorike uzorne škole Helene-Lange, Enje Riegel koji ima izuzetno interesantan naslov- "Škola može uspeti!".  

"Demokratija u školi" počinje od svakodnevnih stvari. Tako u ovoj školi imamo higijeničarsku službu (vidi stranicu Higijena). Pored toga, učenici moraju da preuzmu određene službe (vidi stranicu Saradnja). Osnovna zamisao je da se na učenike prebaci deo odgovornosti, najpre jedan mali deo.

Ova odgovornost se prenosi i na druge, teže oblasti, pa se ovde radi o učenju demokratije u najužem smislu. Cilj je da učenici sudeluju u planiranju, odlučivanju i da samostalno rešavaju svoje konflikte. U tom smislu je zahvaljujući sugestijama francuskog pedagoga  Célestin Freinet (Selestin Frajnet) osnovano razredno veće.
 

Zidne novine i razredno veće

"U školi Helene-Lange razredno veće je redovni ritual koji se obavlja krajem sedmice. Priprema se uz pomoć zidnih novina, koje svakom učeniku nude mogućnost da tokom sedmice izrazi svoje želje, pozitivne sugestije, ali i kritiku, te mogućnost da iznese postojeće konflikte. Svako zna da će se sve ono što stoji na zidnim novinama spomenuti i na razrednom vijeću. Ukoliko neki konflikt ne bude spomenut ili se sa zidnih novina izbriše, i o tome će se raspravljati na razrednom vijeću" (str. 64-65).
 

Dug put ...

Ovo naravno nije moguće da se sprovede od danas do sutra. Potrebno je mnogo strpljenja dok učenici (a i nastavnici) ne budu sposobni za mirno rešavanje sukoba. "U petom razredu još uvek ima mnogo djece koja uopšte ne poznaju dovoljno jezik da bi iznosila argumente i razumeli argumente drugih. Ne mogu svi da budu vođe diskusije, niti svi mogu da naprave sažetak rečenog. 'Dati deci reč' kako je to Freinet definisao, zahteva stalnu pomoć nastavnika do u najsitnije detalje, bilo da se radi o pomoći prilikom formulisanja onoga što dete želi da kaže ili nečeg komplikovanijeg" (str. 65-66).
 

Tok razrednog veća 

Pored primera iz prakse prilikom rešavanja problema i prevazilaženja konflikata na razrednom Enja Riegel opisuje i kako ovaj proces teče: "Učenik koji je voditelj razrednog vijeća kaže: 'Ovim otvaram današnje razredno vijeće sa temama predloženim na ovosedmičnim zidnim novinama.' Nastavnik koji sedi pored pokaže na prvu tačku dnevnog reda- 'Tobias me je tri puta udario u koljeno'. Najpre nešto o tome kaže onaj ko je napisao kritiku, potom Tobias kaže nešto kako bi opravdao svoj postupak, a nakon toga mogu svi koji to žele da sudeluju u diskusiji.  

Kada argumenti za i protiv počnu da se ponavljaju, nastavnik pita kako bi mogla da izgledaju rešenja. Na kraju nastavnik zaključuje razredno veće i imenuje spisak tema koje se nisu mogle obraditi ovaj put, pa će zbog toga biti ostavljene za sledeći put. Na početku su učenici uglavnom razočarani i ljuti jer se nije razgovaralo o njihovim problemima, ali nakon izvesnog vremena nauče da ekonomičnije koriste školski čas predviđen za razredno veće. 

Ponekad razredno veće završava u potpunom haosu i neslaganju, ali sve je to normalno. Bez mukotrpnih prvih koraka u pravcu samostalnosti nijedna škola neće moći ostvariti da jedan dečak ili devojčica budu samostalni voditelji razrednog vijeća, da vode listu govornika, daju reč, potenciraju diskusiju i usmeravaju učenike ka rešenjima." (str. 66).
 

Teška uloga nastavnika

Sasvim je jasno da se jedan element poput razrednog veća ne može da se uvede i da se očekuje da će sam od sebe da funkcioniše. Potrebno je mnogo strpljenja i hrabrosti, čak i spremnost na to da će celi projekat propasti u početnoj fazi, te pažljivo praćenje razvoja od strane nastavnika.

"Upravo ti prvi koraci prilikom uvežbavanja demokratskih formi ophođenja su previše važni da bi bili preskočeni. Nastavnici tokom tog perioda moraju da održe balans između autoriteta koji moraju da pokažu u prvim sedmicama, pa čak i mesecima i činjenice da je cilj razrednog veća da učenici sami nauče da rešavaju svoje probleme bez pomoći nastavnika." (str. 66-67).
 

Glasanje nije dovoljno

Često se praktikovanje demokratije u školama završava na tome da se pje donošenja odluke o nekoj stvari organizuje glasanje. Ovo je sasvim nedovoljno, a Enja Riegel naglašava:

"Potpuno je pogrešno verovanje da će deca moći da se osamostale ukoliko redovno budu imala priliku da glasaju u vezi sa nečim što se tiče i njih samih. Čak iako se to čini kao vrlo demokratično, oni na taj način neće naučiti da se obazrivo ophode prema svojim vršnjacima, niti da samostalno rješavaju probleme. Odlučivati znači preuzeti odgovornost za sebe i druge, no to podrazumijeva i određena osnovna pravila koja ne mogu da se nauče postizanjem većinske odluke. Pravila poput onih da jaki ne smeju da potiskuju, a ni u kom slučaju da tlače slabije ili da se nasilje neće trpeti u ovoj školi" (str. 67).
 

Jasna pravila

Cilj ovakvog načina rada u školi Helene-Lange je da učenici što je moguće samostalnije uče i žive u svojoj školi. Oni trebaju da preuzmu odgovornost. To je prvi preduslov mogućnosti da učestvuju u odlučivanju. Enja Riegel u sažetku kaže:

"Demokratija u školi pre svega znači da zajedničko učenje i suživot treba da se organizuju što je moguće samostalnije od strane učenika. Ponekad je u tom procesu bitno i glasanje kada su učenici pre toga naučili da jedni sa drugima ozbiljno razgovaraju.

Sloboda učenika da sami donose neke odluke ima i granice koje moraju da poznaju svi. Učenici koji se drugim učenicima obraćaju neprimerenim tonom, šaraju po zidovima ili školskom nameštaju ili na neki drugi način povrede neke druge učenike, moraju da snose posledice za svoje ponašanje i da shvate da škola insistira na održanju nekih pravila ukoliko to ne čini razredno veće." (str. 69).

[Enja Riegel, Schule kann gelingen! Wie unsere Kinder wirklich fürs Leben lernen. Die Helene-Lange-Schule Wiesbaden, Bundeszentrale für politische Bildung Schriftenreihe Band 446, Bonn 2004]