Razlika između simulacija i planske igre

Igre raspodele uloga i planske igre

Prema najčešćoj tipologiji, planske igre i igre raspodele uloga spadaju u grupu simulacija. Već sama ova činjenica ukazuje na karakteristike ovih metoda - realnost se simulira na nastavi ili tokom seminara.Tom prilikom kompleksnost realne situacije se smanjuje ali ona mora da ostane reprezentativna, dakle mora da odgovara realnosti.Ovaj osnovni princip zajednički je svim metodima iz grupe simulacija.

Dok se kod planske igre radi o tome da se zastupa neka institucija ili određena pozicija u vezi sa nekim političkim problemom (apstraktno), igra raspodele uloga zahteva od učesnika da se postave u poziciju određenih ljudi (konkretno).Oba ova metoda su u uskoj vezi međusobno te ih zbog toga predstavljamo zajedno.
 

Planska igra zahteva ispunjavanje više preduslova

Planska igra bi mogla da se definiše i kao podgrupa igre raspodele uloga, jer su "planske igre kompleksno napravljene igre raspodele uloga sa sasvim jasno postavljenim interesnim grupama i visokim pritiskom odluke".

[Hilbert Meyer, Unterrichtsmethoden II: Praxisband, Frankfurt/Main 1987, S. 366]

Dok je moguće sve da se simulira tokom igre raspodele uloga, (talkshow, konflikt u razredu i sl.), planske igre zahtevaju ispunjavanje više preduslova. Potreban nam je kontroverzan društveni problem, više aktera sa različitim interesima i situacija u kojoj je potrebno donošenje odluke, koja se stimulira u toku planske igre (konferencije, sednice opštinskog veća, sednice Generalne skupštine UN-a itd.). Konflikt mora da se reši tokom planske igre donošenjem ozbiljne odluke čija bi djelotvornost mogla da se isproba u stvarnosti. 
 

Cilj planske igre

"Cilj planske igre je da se transparentnim i preglednim učine uzročno-posledične veze i procesi kompleksne političke i/ili društvene stvarnosti".

[Peter Massing, Planspiele und Entscheidungsspiele; in: Methodentraining für den Politikunterricht. Themen und Materialien, Bundeszentrale für politische Bildung, Bonn 2004, S. 165]

Planske igre se, po pravilu, ne koriste na početku neke nastavne jedinice, već na njenom kraju, kada učesnici raspolažu sa dovoljnim brojem informacija u vezi sa temom. Sam tok planske igre i igre raspodele uloga je sličan i ima četiri faze: 
 

Tok planske igre



4 faze

Materijali za plansku igru

Uspeh ili neuspeh planske igre zavisi od kvaliteta materijala koje nastavnik priprema. Za sprovođenje jedne planske igre potrebno je najmanje sljedeće:
 

	Studija slučaja: Ovde se radi o kratkom, razumljivo napisanom i preglednom uvodu u problematiku koji istovremeno daje pregled i najvažnijih aktera i opisuje njihove interese, pozicije i funkcije.
	Radna karta: Ona sadrži opšta uputstva o toku igre i pitanja koja se tiču planiranja i odlučivanja  u toku igre. I ova radna karta mora da bude napisana sažeto i razumljivo.
	Karte sa opisanim ulogama: Svi učesnici planske igre dobijaju jednake studije slučaja i jednake radne karte, ali karte sa opisanim ulogama su, naravno, različite za svaku grupu. Na ovim kartama opisana je uloga koju bi grupa trebalo da preuzmei. Pored toga, ove karte mogu da sadrže i uputstva o aktivnostima koje mogu da se preduzmu da bi se ostvarili interesi grupe u toku planske igre. Karta sa opisanom ulogom može da sadržava i dodatne informacije ili neke sugestije vezane za plansku igru.
	Materijali sa informacijama: Četvrti element su dodatni materijali koji su potrebni da bi učesnici dobili dovoljno informacija i imali stručnu i sadržajnu osnovu za sprovođenje planske igre. Informacije mogu da potiču iz različitih izvora: delovi iz primarnih izvora informacija, upravni i zakonski propisi, prava ili simulirana pisma službi koje su u vezi sa temom planske igre, crteži i karikature, prava ili simulirana pisma čitalaca ili članci iz novina, izvodi iz leksikona, stav vlade ili neke od interesnih grupa itd. Ove informacije na raspolaganju su svim grupama, a na kartama sa opisanim ulogama pojedinačnim grupama mogu da se daju saveti na koje informacije bi trebalo da obrate posebnu pažnju.

Pored ovih neophodnih materijala za sprovođenje planske igre, mogle bi da se pripreme i karte sa događajima uz čiju pomoć bi voditelj igre tokom sprovođenja igre mogao da utiče na njen tok. Sledeći element koji bi mogao da se koristi tokom planske igre su radni formulari kao tehnička pomoć u fazi interakcije. To bi, na primer, mogle da budu šeme za vođenje protokola uz pomoć kojih grupe mogu da planiraju svoje aktivnosti tokom igre.
 

Mogućnosti primene

"Delovanje u okviru planske igre, pre svega, znači analiziranje problema, procenjivanje alternativa, razvijanje strategija i taktike kao i donošenje odluke za realizovanje zadatih ciljeva. Planska igra stoga može da se primeni tamo gde bi trebalo da se pojasne formalni politički procesi, sistemski mehanizmi, zavisnost pojedinih grupa od struktura sistema i od toga gde bi trebalo da se omogući uvid u interesne pozicije, strukture vlasti i pritisak koji sa sobom nosi odlučivanje. Planske igre su zbog toga uvek usmerene u pravcu problema, a ne nauke."

[Peter Massing, Planspiele und Entscheidungsspiele; in: Methodentraining für den Politikunterricht. Themen und Materialien, Bundeszentrale für politische Bildung, Bonn 2004, S. 165-166]
 

Prednosti planske igre

Neuporedivo je veći uspeh učenja kada sami nešto uradimo u odnosu na onaj kada o nekoj pojavi ili događaju bivamo samo informisani.Ova činjenica ide u prilog primeni metoda koji su usmereni u pravcu delovanja kao što je to slučaj sa planskom igrom. Pored toga, prilikom primene planske igre zapažen je veoma visok nivo motivacije kod učesnika. Učenici ili polaznici seminara imaju mogućnost da tokom planske igre steknu iskustva kakva neće steći prilikom primene ma kojeg drugog metoda. Tokom sprovođenja planske igre oni uvežbavaju ključne veštine demokratskog ponašanja (mirno rešavanje konflikata, prepoznavanje interesa, definisanje problema, formulisanje ciljeva, donošenje odluka, razgovor, diskusiju, analizu, istraživanje itd.). 
 

Mane odnosno opasnosti

Nasuprot prednostima koje smo naveli postoji celi niz opasnosti u vezi sa planskom igrom. "Tako uvek postoji tendencija da se planska igra prenese potpuno nekritično na stvarnost i da se na taj način stekne pogrešna slika političke realnosti, a to zavisi od mnoštva faktora koji ostaju neprimećeni tokom same planske igre."

[Peter Massing, Planspiele und Entscheidungsspiele; in: Methodentraining für den Politikunterricht. Themen und Materialien, Bundeszentrale für politische Bildung, Bonn 2004, S. 166]

Planske igre mogu da budu ili suviše jednostavne ili suviše komplikovane. U prvom slučaju realnost ne biva predstavljena u pravom svetlu, a u drugom slučaju primena metoda propada zbog prevelikog očekivanja pred koje su stavljeni učesnici. Planske igre zaista postavljaju velike zahteve pred učesnike (sadržajne, metodičke, socijalne), pa se nastavnici često odlučuju za neprimenjivanje ovog metoda, jer smatraju da bi bila prevelik zalogaj za učenike.   

To, naravno, predstavlja svojevrsno vrzino kolo, jer učenici ne poseduju veštine koje zahteva planska igra pa im nastavnici i ne daju mogućnost da se okušaju u upotrebi ili uvežbavanju ovih veština. Ovo može da se suzbije samo upotrebom metoda usmerenih u pravcu delovanja."

[Peter Massing, Planspiele und Entscheidungsspiele; in: Methodentraining für den Politikunterricht. Themen und Materialien, Bundeszentrale für politische Bildung, Bonn 2004, S. 168]

Osim toga, važno je napomenuti da planske igre zbog organizacijskih zahteva teško mogu da se smeste u školsku svakodnevicu (vreme neophodno za pripremu, više prostorija u kojima se radi itd.). Mnoga iskustva govore u prilog tome da se odnos između naporne pripreme i rezultata itekako isplati. "Učesnici u razgovoru  sa članovima drugih grupa doživljavaju socijalnu i političku interakciju na koju mogu da utiču, rade sa informacijama koje su im potrebne kako bi uticali na promenu struktura i pronalazak rešenja. Planske igre zahtevaju samostalno delovanje. Cilj im je da podstaknu pronalaženje kreativnih rešenja, strategija za rešavanje konflikata ili različitih mogućnosti prilikom donošenja odluka."

[Günther Gugel, Praxis politischer Bildungsarbeit. Methoden und Arbeitshilfen, Institut für Friedenspädagogik Tübingen, 4. Auflage 1996, S. 245, 247]