Definicija: Wolfgang Sander
didaktičke principe definiše kao "instrumente pomoću kojih kompleksna
mnogostrukost političkih sadržaja može da se konstruiše u jedinice za učenje te
može da bude didaktički strukturisana. Didaktički principi bi trebalo da
omoguće učenje politike. Oni povezuju didaktička saznanja u svrhu planiranja
jedinica za učenje".
[Wolfgang Sander, Theorie der politischen Bildung:
Geschichte - didaktische Konzeptionen - aktuelle Tendenzen und Probleme; in: ders. (Hg.), Handbuch politische Bildung, Schriftenreihe der Bundeszentrale
für politische Bildung, Band 476, Bonn 2005, S. 29]
Didaktički principi, kako se
pokazalo stručno-didaktičkim debatama tokom posljednj dekade, čine jezgro
političke didaktike. Oni operacionalizuju opšte ciljeve političkog obrazovanja koji se često označavaju vrlo jezgrovito sa "punoletan, politički aktivan
građanin" (o zadacima i ciljevima političkog obrazovanja možete
da saznate nešto više u
okviru
Tematskog kompleksa Politička didaktika).
Najvažniji didaktički principi u oblasti političkog obrazovanja
Samostalno
formiranje vlastitog mišljenja:
U političko-didaktičkoj debati koja se u Nemačkoj vodila vrlo
intenzivno ovaj didaktički princip označen je kao "zabrana prisile". Pratimo li
nastanak ovog didaktičkog principa, vratićemo se u 1976. godinu i to na sastanak
tada najznačajnijih predstavnika ove oblasti. Od tada ovaj princip predstavlja
osnovu političkog obrazovanja u Nemačkoj pa i šire. Definicija za
koju je vezan
poznati koncenzus iz Beutelsbacha (Bojtelsbah) glasi:
"1. Zabrana prisile. Nije dozvoljeno da se učenici navode da idu u određenom
pravcu u smislu formiranja određenog mišljenja kod njih o određenoj pojavi ili
stvari u društvu i na taj način da se spreči samostalno formiranje mišljenja.
Upravo tu leži granica između političkog obrazovanja i indoktrinacije.
Indoktrinacija nikako ne može da se poveže sa ulogom nastavnika niti sa ciljem
koji je opšteprihvaćen od strane svakog demokratskog društva, a to je punoletan,
politički aktivan građanin."
Kontroverznost je
druga po redu na listi najvažnijih didaktičkih principa. Definicija koncenzusa
iz Beutelsbach-a glasi:
"2. Ono što je kontroverzno u nauci i politici mora da bude
predstavljeno kao kontroverzno i tokom nastave. Ovaj didaktički princip vrlo
usko je povezan sa prethodnim, jer ako se na svetlo dana ne iznesu različita
mišljenja, ako se ne razjasne sve mogućnosti i ne pokažu alternativni načini,
onda je otvoren put indoktrinaciji... "
Zabrana prisile i kontroverznost dva su nezaobilazna didaktička
principa koja i danas imaju neograničenu važnost. Ova dva principa predstavljaju
granicu između političkog obrazovanja i indoktrinacije. Na kraju jedne nastavne
jedinice iz oblasti političkog obrazovanja mora da postoji više rešenja za jedan
problem. Izbor "najboljeg" puta prilikom rešavanja nekog problema ne sme
da se
oduzme učenicima ili polaznicima seminara, već mora da bude prepušten njihovom
sudu.
Orijentisanje ka interesima
kao treći didaktički princip koncenzusa iz Beutelsbach-a, za
razliku od prethodna dva, uvek i iznova je bio predmet diskusija i rasprava.
Tokom ovih debata nije bilo reči o ukidanju ovog didaktičkog principa,
već o njegovom proširenju i to ka dimenziji orijentacija u pravcu
zajedničkog blagostanja:
"3. Učenik mora da bude postavljen u poziciju da analizira političku
situaciju i svoje sopstvene interese, te mora da bude u stanju da traži načine
i sredstva da na zadatu situaciju utiče u smislu svojih interesa... "
[Hans-Georg Wehling, Konsens ŕ la Beutelsbach?; in: Siegfried
Schiele/Herbert Schneider (Hg.), Das Konsensproblem in der politischen Bildung,
Stuttgart 1977, S. 179-180]
Ostali didaktički principi u oblasti političkog obrazovanja
Ono što smo mogli da primetimo je da se gore spomenuti didaktički
principi nadopunjuju i da su u uskoj vezi jedni sa drugima. U zavisnosti od teme
koja se odabere za nastavnu jedinicu i učenika, odnosno polaznika seminara
kojima se obraća, nastavnik će se koristiti i drugim didaktičkim
principima
koji mu stoje na raspolaganju, ali niti jedna nastavna jedinica ne zadovoljava
kriterijume svih didaktičkih principa.
Poseban položaj među didaktičkim principima imaju prva dva spomenuta principa
koncenzusa iz Beutelsbach-a i ona se ne smeju da se zaobiđu pri obradi bilo koje teme.
Političko obrazovanje koje se ne pridržava pricipa zabrane prisile ili principa
kontroverznosti nije profesionalno političko obrazovanje. Ostali bitni
didaktički principi su:
Orijentisanje ka učenicima:
Političko obrazovanje se tiče i iskustava i interesovanja učenika
(u obrazovanju odraslih ovaj se princip naziva Orijentisanjem ka polaznicima
seminara). U idealnom slučaju odgovor na pitanje šta ćemo učiti i na koji
način ćemo obrađivati teme trebalo bi da traže nastavnik i učenici zajedno. Ovim
principom pokušava se postići cilj da učenik ne bude samo objekt u procesu
učenja, već i aktivan član.
Orijentisanje ka problemu:
Političko obrazovanje mora da polazi od realnih problema,
a tek potom da prenosi znanja i veštine koji su potrebni za rešenje problema.
Sposobnost da se rešava problem svakako ima prednost pred nagomilavanjem znanja
i učenjem definicija napamet. Obrada određene teme treba uvek da se kreće od
posebnog ka opštem, dakle indukciji treba da se da prednost pred dedukcijom.
Navođenje primera:
Političko obrazovanje nikada ne može u dovoljnoj mjeri da obradi
neku temu i uglavnom mora da se ograniči na pojedinačne aspekte neke teme. Učenje
uz navođenje primera predstavlja mogućnost da se redukuju materijali i
kompleksne pojave koje bi trebalo da budu obrađene u okviru nastavnog procesa.
Izbor pojedinačnih aspekata jedne teme koji će se obrađivati u nastavnom
procesu mora da bude usmeren ka učenicima i njihovim interesima, te mora
da navodi primjere koji mnogo govore o toj temi. To znači da "političko jezgro
teme" mora da bude u centru nastavnog procesa. Uspešno navođenje primera
omogućava učeniku da uoči strukture i zakonitosti u
odabranom problemu, a samim tim je ovaj princip usko povezan sa principom
orijentisanja ka problemu. Navođenje primera mnogo je važnije od težnje ka
potpunom obrađivanju neke teme.
Orijentisanje ka
nauci:
Političko obrazovanje mora da bude usko povezano
sa naukama, posebno sa političkim naukama, što je i primarni oslonac političkog
obrazovanja.
Aktuelnost:
Političko obrazovanje bi trebalo da se bavi
aktuelnim problemima i rešenjima problema. Ako je to moguće, sadržaji koji se
obrađuju u nastavi trebalo bi da budu što je manje apstraktni, a što više
povezani sa realnošću i aktuelnim događajima u društvenom životu. Zajedno sa
dobrim kriterijumima pri izboru teme aktuelnost može da doprinese tome da se učenici
ili polaznici seminara više zainteresuju za nastavnu jedinicu koja se obrađuje
te da sa većom motivacijom sudeluju u nastavi.
Orijentisanje ka
delovanju:
Političko obrazovanje treba da podstiče
samostalno učenje kao način održivog učenja i prenošenja znanja (na primer
putem različitih metoda i projekata). S druge strane, ovde se radi i o
uvežbavanju jedne od osnovnih veština demokratije - samostalnog
delovanja i suočavanja s problemima, te formiranje vlastitog mišljenja (na
primer uvežbavanjem ključnih vještina kao što su diskutovanje i prezentacija).
Ove veštine uvežbavaju se putem metoda koji su usmereni ka delovanju
pojedinca kao što su planske igre, simulacije ili debate.
