Bliskost sa ekološkim vaspitanjem i obrazovanjem
te onim u oblasti
ljudskih
prava i Trećeg sveta
"... Nije dovoljno ako oblast mirovnog vaspitanja i obrazovanja usmerimo samo na
problematiku naoružanja i sigurnosnu problematiku. Hans Nicklas (Niklas) i Änne Ostermann
(Ene Ostraman), koji se bave mirovno-pedagoškim radom u Hesenškoj
fondaciji za istraživanje mira i konflikata,
predlažu da se u sistematsku obradu i istraživanje pitanja šta to implicira i dovodi do
upotrebe sile i nasilja uključe bar i istraživanja u vezi sa zaštitom
životne okoline i
sa Trećim
svetom.
Poseban mirovno-pedagoški pristup problematici konflikta između Severa i Juga
je sagledavanje posledica izvoza oružja iz industrijskih zemalja Zapada u
zemlje Trećeg sveta. Pored toga postoji još tema s kojima bi u usku vezu
mogla da se dovede problematika Sever-Jug, npr. uzroci migracijskih kretanja i
reakacije na odbijanje migranata u Evropi, te nedavno isklijala "neprijateljska
slika islama". Na osnovu ovih tema obrada konflikta Sever-Jug dobiva i
ličnu
dimenziju, a mogu da se uvedu i lična iskustva koja su od velike pomoći pri
prevezilaženju konflikta. Ekološka dimenzija se, takođe, pokazala kao važan
faktor pristupa konfliktu, jer postoje konflikti koji nastaju zbog ekoloških
pozicija (konflikt oko važnih resursa kao što je voda).
U pedagoškoj praksi što se tiče spomenutih sadržaja, metoda i didaktičkih modela koji
se nude postoji mnogo dodirnih tačaka između mirovnog vaspitanja i
obrazovanja i drugih disciplina
koje se često nazivaju "obrazovanje i vaspitanje u oblasti preživljavanja":
vaspitanje i obrazovanje u oblasti zaštite životne sredine i
vaspitanje i obrazovanje u oblasti razvoja Trećeg sveta. Saradnja između ovih disciplina će se pojačati u
budućnosti s obzirom na porast sadržajne povezanosti globalnih problema.
Već godinama se vode kontroverzne diskusije oko toga koliko i na koji način mogu
da se povežu različiti pedagoški pristupi i iskustva u cilju podrške, odnosno
drugačijeg organizovanja učenja i delovanja po pitanju globalnih problema i
povećanja internacionalizacije sveta (npr. putem razvitka tehnologija
komunikacije). Ovome još može da se doda i činjenica da bi međusobno
izmenjivanje pedagoških i političkih mera i njihovih kapaciteta vodilo
povećanju i produbljivanju saradnje, ali i da bi na polju praktične politike
zapravo ovakva saradnja bila neophodna.
Sličnu primenu kao mirovno vaspitanje i obrazovanje ima i vaspitanje i
obrazovanje u oblasti ljudskih prava koje
unapređuju, pre svega, međunarodne organizacije poput amnesty
international. Ovde se radi o prenošenju znanja o uzrocima povreda ljudskih
prava, a odskora i o pomoći prilikom pristupa pitanju da li i za koja ljudska prava može
da se zahteva univerzalno važenje i poštovanje i u kojoj meri mogu da se opravdaju intervencije prilikom ustanovljivanja povrede ljudskih prava.
Pored toga, ovde se tretira i pitanje kako ova znanja mogu da se primene
prilikom konkretnog delovanja: "Delotvorno vaspitanje i obrazovanje u oblasti ljudskih prava može
da
se meri po tome u kojoj meri nam uspeva da prilikom konfrontacije sa
povredama ljudskih prava proširimo objektivna saznanja do subjektivih interesa
svih onih kojih se povređivanje datih ljudskih prava tiče. Konfrontiranje sa
narušavanjem ljudskih prava kao saznanje i princip učenja trebalo bi da se
prenese na svakog pojedinca, tako da ljudska prava kao kriterij za delovanje i
univerzalni moral u svojoj zemlji (za sebe) budu najuže povezana sa
ostvarivanjem u drugoj zemlji (za svakog drugog pojedinca)" (Hildegard Karig).
(...) Razvojna pedagogija se bavi pitanjem šta i kako se u industrijskim zemljama uči o zemljama Trećeg sveta i
o odnosima između Severa i Juga, te daje primere i sugestije za pedagošku
praksu. U prošlosti je jedno od težišta razvojne pedagogije bilo razvijanje
modela za učenje u osnovnim školama, što je oblast koja je prilično zanemarena
od strane mirovnog vaspitanja i obrazovanja.
Ako pratimo diskusije koje se vode u oblasti razvojne pedagogije primetićemo da
se i ova disciplina susreće sa sličnim problemima kao i mirovno
vaspitanje i obrazovanje. Uprkos
velikom teoretskom napretku i velikom broju nastavnih sredstava (u poslednjih
trideset godina izdato je više od 2500 različitih nastavnih i radnih materijala
u oblasti razvojne pedagogije) i uprkos relativno velikim mogućnostima
unapređenja, danas se govori o "krizi razvojne pedagogije".
Ova teza potvrđuje se na četiri načina. Prvo, razvojna pedagogija je izgubila
svoj predmet izučavanja, jer zbog smanjenja razlika sve manje može da se
govori o
"Trećem svetu". Drugo, mnogobrojni didaktički materijali i primena
različitih metoda doveli su do nesigurnosti pri upotrebi metoda i do
"kultivisanja pedagoškog slučaja". Treće, nije došlo da nastanka tradicije
teorija. Četvrto, institucionalizovanje razvojne pedagogije u celokupan
kontekst socijalnih sistema koji su relevantni za obrazovanje postalo je
marginalno.
Za sve četiri oblasti problema mogu da se pronđu primeri i u pedagogiji mira. Ako
govorimo o gubitku predmeta izučavanja, naime o gubitku "Trećeg sveta",
pegagogija mira "pretrpela" je gubitak "konflikta Istok-Zapad" na koji su se
decenijama usmeravale velike snage ove discipline. Pored toga, možemo govoriti
i o sličnoj krizi i u drugim oblastima samo na drugom nivou, jer su tradicija
obrazovanja i institucionalizovanja u celokupan kontekst socijalnih
sistema koji su relevantni za obrazovanje kod razvojne pedagogije na mnogo većem
nivou nego što je to slučaj sa pedagogijom mira."
[Günther
Gugel / Uli Jäger: Gewalt muss nicht sein. Eine Einführung in friedenspädagogisches
Denken und Handeln. 3. Aufl., Tübingen 1997; Internetversion: http://www.friedenspaedagogik.de/themen/f_erzieh/fe3.htm]
