Univarzitet Yale (Jel) šezdesetih je godina u lokalnim novinama New Haven (Nju Heven) u saveznoj državi Connecticut (Konetikat) objavio oglas da traži dobrovoljce koji su spremni da sudeluju u eksperimentu o sposobnosti učenja i pamćenja. Učesnici nisu ni slutili da se pri tome radilo samo o zastoru i da je eksperiment trebalo da istraži u kolikoj meri su ljudi spremni da se podvrgnu nekom autoritetu. Dobrovoljcima je voditelj eksperimenta objasnio njihovu ulogu. U pojedinačnim eksperimentima su uvek sudelovale po dve osobe. 

Voditelj eksperimenta je učesnicima objasnio da je cilj projekta da istraži u kojoj meri kažnjavanje utiče na proces učenja. Učesnici su izvlačenjem slamčice podeljeni u dve grupe  - nastavnike i učenike. Ovo izvlačenje slamčice je lažirano, jer su samo dobrovoljci sudelovali u eksperimentu (dobili su uloge nastavnika), a studenti fakulteta i svi oni koji su od početka znali o čemu se u eksperimentu zapravo radi dobili su uloge učenika. Dobrovoljci nisu znali da su svi učenici, ustvari, studenti Univerziteta i da su do u detalje upućeni u projekat. Voditelja eksperimenta igrao je tridesetjednogodišnji nastavnik biologije na jednoj američkoj visokoj školi, uloga žrtve bila je dodeljena četrdesetsedmogodišnjem knjigovođi, koji je prošao posebnu obuku za tu ulogu. On je bio irskog porekla i većina učesnika ga je smatrala veoma simpatičnim.

Voditelj eksperimenta pojasnio je eksperiment. Test se sastojao u sledećem: trebalo je da učenik nauči listu asocijacijskih parova, a njegov partner-nastavnik je trabalo da ga ispita. Pored toga, učesnicima u eksperimentu je pokazan "generator šoka" sa instrument-tablom. Na toj tabli nalazilo se trideset prekidača. Prekidači su imali različite vrednosti i kretali su se od 15 volti ("laki šok") preko srednjeg i teškog šoka do 450 volti. Da bi se to još više naglasilo na generatoru je stajala pričvršćena tabla sa tekstom "GENERATOR ŠOKA, TIP ZLB, DYSON INSTRUMENT COMPANY, WALTHAM, MASS., IZLAZNA JAČINA 15 VOLTI - 450 VOLTI", a pored svakog prekidača stajalo je napisano kolika se voltaža dobija pritiskom na taj prekidač. Osim toga, na svakom četvrtom prekidaču bio je natpis "laki šok", "umereni šok", "srednji šok", "jaki šok", "teški šok", "veoma teški šok", "pazi: opasan šok", a poslednja dva prekidača imala su natpis "XXX". 

Zadatak nastavnika bio je da svaki put kada učenik da pogrešan odgovor uključe jedan od prekidača koji izaziva elektrošokove. Nakon ovog objašnjenja nastavnik, voditelj eksperimenta i njegov asistent odlaze u sobu u kojoj se nalazi električna stolica. Učenik seda na stolicu i biva svezan. Elektrode se povezuju sa stolicom i sa generatorom. U tom momentu učenik izjavljuje da ima slabo srce. Voditelj projekta smiruje "učenika" izjavom da će šokovi biti verovatno veoma bolni, ali da neće dovesti do trajnih oštećenja organizma.  

Kao što je već spomenuto, učenik je student Univerziteta i asistent voditelja eksperimenta, a uloge su podeljene tako da i sam "učenik" zna da ne mora da se brine po pitanju elektrošokova. Osim toga, generator šokova, koji je svakako samo maketa, nije ni povezan sa električnom stolicom. Međutim, jedina osoba koja je zapravo pravi učesnik eksperimenta, nastavnik, ništa od toga ne sluti, za njega je sve stvarno. On pre početka eksperimenta zauzima mesto na električnoj stolici i dobija probni šok od 45 volti radi orijentacije po pitanju intenziteta i dužine trajanja bola. Dakle, "nastavnik" zaista misli da žrtva u susednoj sobi trpi kažnjavanje strujnim udarima. Pored toga, nastavnik svaki put kad kažnjava učenika čuje njegovu reakciju koja zvuči kao reakcija nekoga ko trpi bol. Ispitanik, naravno, ne zna da su te reakcije već ranije snimljene ne audio kasetu i da su odgovori koje daje učenik več standardizovani. 

Učesnici u ovom eksperimentu odabrani su metodom slučajnog uzorka i bili su sledeći:
- 40% nekvalifikovanih i kvalifikovanih radnika;
- 40% službenika iz oblasti trgovine i zanatstva;
- 20% visoko obrazovanih stručnjaka.

Naravno, učesnici su emocionalno reagovali na patnje svojih žrtava. Neki su protestovali, drugi su se znojili, drhtali, zamuckivali ili pokazivali druge znakove napetosti, ali su ipak poslušali uputstva voditelja projekta. Ono što je bilo uočljivo u ponašanju ispitanika je da su pokušavali da ignorišu svoju žrtvu i da se fokusiraju se na voditelja projekta i njegove smernice. Ovo se dešavalo verovatno zbog toga što su pokušavali da ublaže unutrašnju napetost koja je nastajala očitovanjem bola žrtve. Dakle, došlo je do pokušaja da se ponašanje prilagodi situaciji. 

Ovaj fenomen Milgram je nazvao "slaganje sa autoritetom". Neki od ispitanika su jednostavno dovodili u pitanje činjenicu da žrtva trpi bolove i zanemarivali svoju odgovornost, neki su u već poodmakloj fazi eksperimenta zahtevali obećanje da neće biti kažnjeni ili krivično gonjeni zbog ovog eksperimenta. U ne malom broju slučajeva se odgovornost prebacivala na žrtvu koja se isto dobrovoljno prijavila za ovaj eksperiment.

Neki od ispitnika su pokušali da umanje napetost usredsređujući se na jednostavnu poslušnost i praćenje naredbi od strane voditelja eksperimenta. Pokušavali su da ograniče i umanje bol žrtve tako što bi samo dotaknuli prekidač ili su čak naglašavanjem reči pri čitanju asocijativnih pojmova pokušali da učeniku ukažu na pravilan odgovor. Velika većina ispitanika, više od 62 procenta, stigla je do kraja skale - 450 volti, iako je neke od ispitanika verbalnim pritiskom na to podsticao voditelj projekta. Četiri rečenice koje su korištene kao verbalni pritisak bile su: Molim Vas, nastavite! - Eksperiment zahteva da nastavite! - Svakako morate da nastavite! - Nemate izbora, morate da nastavite!

Mnogi od ispitanika su bili ubeđeni da ne bi trebalo da nanose više bolova žrtvi, ali to nisu mogli da sprovedu u delo. Verovatno bi u slučaju prekida eksperimenta morali da priznaju da je njihovo ponašanje bilo pogrešno. Samim tim što su nastavljali, zapravo su opravdavali svoje dotadašnje postupke. Karakter ponavljanja je faktor povezivanja koji ispitaniku otežava da bude neposlušan. Pored toga, s obzirom na to da su ispitanici bili plaćeni za sudelovanje u projektu, prekid eksperimenta bi značio isto što i prekid ugovora za koji su plaćeni ...

Milgram ukazuje na to da socijalna situacija može da se definiše i po samooceni učesnika. To znači da neposlušnost u ovakvoj situaciji predstavlja neposlušnost društvu, s obzirom na to da nije moguće da se odbije nastavak šokova, a da se istovremeno ne dovede u pitanje društvena definicija voditelja ogleda (autoriteta). 

Nakon završetka eksperimenta sa svakim učesnikom je obavljen razgovor tokom kojeg mu je objašnjeno da "učenik" nije trpio nikakve elektrošokove. Svako je imao priliku da obavi razgovor "pomirenja" sa žrtvom i da detaljno porazgovara sa voditeljem ogleda. Neposlušnim ispitanicima je objašnjeno da je njihova neposlušnost ocenjena kao pozitivna, a poslušnim da su njihove reakcije i ponašanje bili sasvim normalni. Nakon završetka celokupnog eksperimenta svi ispitanici su dobili izvještaj i upitnik pomoću kojeg su se još jedanput mogli da se izjasne po pitanju eksperimenta i svog učešća u njemu.  

Milgramov eksperiment ponovljen je više puta i u svim slučajevima mogao je da se ustanovi veliki procenat poslušnosti. Eksperimet je sproveden u Australiji, Jordanu, Španiji i Nemačkoj. Svuda su ljudi reagovali slično kao i u prvom izvedenom eksperimentu. Pokazalo se da se žene ponašaju jednako poslušno kao muškarci. 

Milgram je pretrpio teške kritike zbog ovog eksperimenta. Prebacivali su mu da je povredio etička pravila istraživanja u oblasti psihologije. Naškodio je ispitanicima time što ih je prisilio na samospoznaju, što je kod nekih ispitanika moglo da ostavi znakove traume, a da se ne govori o tome da su ispitanici na početku eksperimenta bili prevareni. Milgram je nakon toga objavio da je 83,5 procenata poslušnih i 83,3 procenta neposlušnih ispitanika izjavilo da im je drago što su sudelovali u eksperimentu.

Proširenje i replikacija eksperimenta

Tokom jednog proširenog projekta Milgram je docnije pokazao da udeo bezuslovno poslušnih ispitanika opada (na 10%) ako imaju još dva "nastavnika" na svojoj strani i ako se zajednički odupru vođi projekta (Milgram, 1965). Ovde još treba da se doda da je voditelju projekta oduzeto zvanje "naučnika uglednog instituta na univerzitetu Yale". Činjenica da je vođa projekta naučnik uglednog instituta na univerzitetu Yale davala je prvom eksperimentu i celoj stvar na važnosti kao i sudelovanju u potrazi za odgovorima na važna naučna pitanja.

Sam Milgram je potvrdio ovakve pretpostavke i tokom druge modifikacije svog projekta. On je sproveo celi niz pojedinačnih studija tokom kojih je upoređivao poslušnost ispitanika prema naučniku sa Yale univerziteta i naučniku čije se radno mesto nalazi u staroj administrativnoj zgradi poslovne četvrti u Bridgeport-u (Bridžport). Tokom ove uporedne studije Milgram je ustanovio da je 65% ispitanika pokazalo aposolutnu poslušnost prema naučniku sa Univerziteta, dok je 48% ispitanika bilo poslušno i u eksperimentu sa naučnikom iz Bridgeport-a. Iz toga može da se izvuče zaključak da nedostatak ugleda smanjuje i spremnost na poslušnost.

Tokom jednog drugog odstupanja od izvorne forme ekperimenta, Milgram je istraživao šta se dešava kada voditelj eksperimenta u poslednjim minutama ekperimenta napusti sobu i biva zamenjen drugom osobom. Nakon što se "nastavniku" objasni njegova uloga u eksperimentu, ali pre nego što mu je poznata jačina elektrošokova, voditelj projekta dobija inscenirani telefonski poziv iz laboratorije. Druga osoba (pomoćnik voditelja ogleda) preuzima njegovu ulogu. Zamenik se pravi kao da je ideja o povećavanju intenziteta elektrošokova nakon svakog netačnog odgovora njegova, a u svemu ostalom drži se jednako kao i voditelj eksperimenta - i on vrši verbalni pritisak na ispitanike da nastave sa elektrošokovima kao što bi to činio voditelj eksperimenta. U ovoj varijanti ekperimenta broj apsolutno poslušnih osoba opao je na 20%. Time se pokazalo da autoritet jedne osobe može da dovede do poslušnosti, ali to ne može biti bilo koja osoba koja samo preuzima ulogu prethodne. 

U daljim varijantama eksperimenta Milgram je ustanovio da broj apsolutno poslušnih ispitanika pada na 25% onog momenta kada se voditelj ogleda nalazi van sobe u kojoj sedi "učitelj" i naredbe izdaje telefonom. Ovde se još ubraja i to da su neki ispitanici koji su nastavili sa ekperimentom (nisu se pokazali neposlušnim) počeli da varaju i to tako što su učeniku davali slabije elektrošokove nego što je to eksperiment propisivao. Nisu pokušali da kažu voditelju eksperimenta da su odstupili od propisanih pravila ekperimenta, već su pokušali da zadovolje obe strane - da pokažu poslušnost pred voditeljem eksperimenta, a sa druge strane da prevaziđu unutrašnji konflikt time što su "učeniku" nanosili što je moguće manje bola.  

Osećaj odgovornosti za sopstveno delovanje opada kada se čovek vidi kao deo velike mašinerije. Milgram je ovo dokazao sledećom varijantom svojih eksperimenta. U ovoj varijanti eksperimenta bila su dva nastavnika i jedan učenik. Drugi nastavnik je pravi ispitanik, a svi drugi znaju o čemu se radi. Njihov zadatak je bio da pročitaju zadaće i ispitaju njihovu tačnost. U ovakvim okolnostima bilo je 92,5% ispitanika koji nisu sprečili nastavnika koji pritišće prekidače i daje elektrošokove učeniku da upotrebi najveće vrednosti na tabli generatora. I eksperimenti koji su sprovedeni u Australiji od strane Wesley Kilham-a (Vesli Kilham) i Leon-a Mann-a (Man) pokazali su slične rezulatate, ali je procenat poslušnih ispitanika bio mnogo manji nego kod Milgramovog istaživanja. 

U sledećoj varijanti eksperimenta Milgram je pokazao da su ispitanici bili spremniji da prate naređenja voditelja eksperimenta što su bili udaljeniji od žrtve. Ako su mogli da vide svoju žrtvu, samo je 40% ispitanika bilo spremno da nastavi sa ekperimentom, ako nisu mogli da je vide, već "samo" da čuju njenju kuknjavu i molbe da se prestane sa eksperimentom, 62% ispitanika bilo je spremno da ide dalje. Isto se ponašaju i ispitanici u eksperimentu u kojem moraju da stave ruku učenika na ploču kojom teče struja i da je drže pritisnutu tamo (30%) ili da koriste generator šoka."

[Werner Stangl; http://www.stangl-taller.at/TESTEXPERIMENT/experimentbspmilgram.html]

[Početak stranice]