"U mnogim spisima i programima kao opravdanje za mirovno vaspitanje i obrazovanje stoji rečenica iz preambule Ustava UNESCO-a iz 1945. godine: 'S obzirom na to da rat počinje u glavama ljudi, upravo tamo moramo da obezbedimo mir.' S pravom iz ovog iskaza može da se izvuče zaključak da su ljudi sposobni da uče i da mogu da nauče kako se mirno živi sa svojim susedima i na koji način se mir može da se proširi celim svetom. U pedagogiji mira se, opet, uprkos mnogim (pa čak i naučnim) mitovima, ukazuje na to da niko po prirodi nije rođen sa predispozicijama za upotrebu nasilja i sile te da na ponašanje pojedinca utiču vanjski faktori, ali da se njegovo prirodno (nenasilno) ponašanje nikada ne determinira pod uticajem tih vanjskih faktora. Samim tim je vaspitanje i obrazovanje principijelno moguće i ima smisla.

Polazne tačke za bilo kakvu formu mirovnog vaspitanja i obrazovanja su emocionalne i kognitivne osnove ponašanja, pretpostavke, načini ponašanja i strategije delovanja individua i grupa. To znači da po ovoj pretpostavci promenom subjektivnog stanovišta i razgrađivanjem predrasuda mogu da se spreče rat i nasilje. To je samo po sebi prirodno - ljudi su odgovorni za rat i nasilje i mogli bi, ako to žele i ako su sposobni za to, da zaustave već započete i da spreče dolazak novih ratova. Ipak, put od promene pojedinca do promjene društvenih i internacionalnih struktura moći je neretko veoma dug. 

Prvi korak pri tome je da se prepoznaju strukture moći i različitosti interesa među ljudima, društvima i državama. Jedno od najvažnijih saznanja istraživanja u oblasti mira je da nije dovoljno da se okrive predrasude i nacionalni stereotipi za nastanak rata i nasilja, iako oni mogu da doprinesu da se poveća subjektivna spremnost na rat i upotreba nasilja i često bivaju instrumentalizovani.

Zbog toga bi bilo pogrešno da se mirovno vaspitanje i obrazovanje fokusira samo na promenu individualnih stanovišta, iako su ona veoma važna. Analiza društvenih i internacionalnih struktura moći mora da bude sastavni deo pedagogije mira, a razumevanju i prevazilaženju konflikta na ovim nivoima mora da se da centralno značenje. 

Istraživanje uslova socijalizacije pod kojim su živeli i žive oni koji se bez prisile odlučuju da idu u rat i onih koji izbegavaju odlazak u rat pokazalo je sledeće: vaspitanje i obrazovanje, koje omogućava raspravu o humanitarnim vrednostima, koje počiva na jednakopravnom odnosu, koje ne tabuizira emocije, prenosi smisao i radost života a da ih istovremeno ne postavlja kao postulate nego ih integriše u svakodnevicu, vodi ka tome da mladi odbijaju upotrebu sile i radije se angažuju politički i socijalno u smislu iznalaženja nenasilnih puteva za prevazilaženje konflikata.

Poznati Miligramovi eksperimenti poslušnosti i istraživanje koje je uslijedilo nakon toga pokazali su da postoji uska veza između instrukcija koje daje pretpostavljeni autoritet i spremnosti da se upotrebi sila. Za pedagogiju mira od presudnog je značaja saznanje da se spremnost da se muči ili čak ubije drugi čovek kod tri četvrtine ispitanika nije mogla objasniti tzv. urođenim nagonom za agresivnošću: 'Na svetlo dana izlazi veoma opasno saznanje - sposobnost čoveka da zaboravi na svoju čovečnost kada svoju ličnost poveže sa nadređenim strukturama. Vrlina lojalnosti, disciplina i požrtvovanje, koje toliko cenimo, su upravo sposobnosti koje mogu da naprave organizovanu ratnu mašineriju spremnu na uništenje, koja ljude veže uz autoritativne sisteme" (Stanley Milgram).

S tim u vezi mirovno vaspitanje i obrazovenje bi od početka trebalo da se usmjeri ka izazivanju više skepse prema autoritetima i preuzimanju odgovornosti za sopstveno delovanje."

[Günther Gugel / Uli Jäger: Gewalt muss nicht sein. Eine Einführung in friedenspädagogisches Denken und Handeln. 3. Aufl., Tübingen 1997; Internetversion: http://www.friedenspaedagogik.de/themen/f_erzieh/fe3.htm]

[Početak stranice]