Prenošenje veštine mira
Veština mira je veoma važna da bi se shvatile veze, sortirali razvoji i
sprovele samostalne analize i strategije, a sve u cilju rasprave o ratu i
nasilju. Po našem shvatanju, veština mira je pre svega sposobnost u koju
između ostalog spadaju: poznavanje uzroka rata i nasilja, individualne
sposobnosti za ostvarivanje mira i društvene i internacionalne okolnosti. U ovu
veštinu spada i procenjivanje sopstvenih mogućnosti i sposobnosti, a ona se
može preneti na učenike u školama, ali i na odrasle u okviru andragoških
institucija ili u okviru samostalno organizovanog procesa učenja unutar grupa.
Bez ove veštine nije moguće odgovorano mirovno vaspitanje i obrazovanje, ali ona sama nije dovoljna,
već su potrebne i druge sposobnosti.
Uvod za sticanje veštine mira
Na koji način može da se nauči veština mirnog prevazilaženja ličnih, društvenih
i internacionalnih konflikata, otkrivanje interesa koji stoje iza njih i
da se pokuša pronaći nenasilno rešenje? Davanje jasnih smernica koje može razumeti
svaki čovek i koje će ga voditi ka sticanju veštine mira je jedan od najtežih
zadataka pedagogije mira i mirovnog vaspitanja i obrazovanja. Čak i osobe koje se bave
istraživanjem mira i pedagogijom mira moraju uvek i iznova da potvrđuju
sopstvena saznanja i da ih preispituju, jer se ne radi o dokazivanju ili
postavljanju nekih postulata, već o praktičnoj pomoći pri savladavanju pedagoške
svakodnevice. Individualna veština mira znači jačanje svoga "ja" i svog
samopouzdanja, ali ne u cilju da bi drugima moglo da se govori šta i kako da rade,
već da bi uspešno i bez smetnji moglo da se komunicira sa drugima, da bi
mogle da se
prepoznaju i odstrane sopstvene predrasude, da bi moglo da se sudjeluje u
političkim dešavanjima i da bi uopšte bio moguć angažman u smeru minimiziranja
nasilja i sudelovanja u ostvarivanju mira.
Poznavanje sopstvenog stanja i stanovišta je jedna od veoma važnih pretpostavki
za angažman u civilnom društvu. A pod angažmanom u civilnom društvu
podrazumevamo da formulišemo svoje sopstveno mišljenje i da ga kažemo i
argumentovano zastupamo pred svima (čak i pred pretpostavljenima), čime ono ne
ostaje samo privatno, već postaje javno. Moralne mere koje su neophodne za naše
delovanje treba da se ocenjuju sa višom ocenom nego što je ona za puko
oportunističko ponašanje, ali moralno delovanje mora da bude povezano sa učenjem nekih
veština neophodnih za mir. Eventualni rizici koji su povezani sa angažmanom u
civilnom društvu moraju svesno da se prihvate. Ovo, opet, ima za cilj
nepotiskivanje sopstvenih strahova, već konfrontaciju sa njima. Angažman u
civilnom društvu može da znači i odbijanje poslušnosti pretpostavljenom ili
vladajućim strukturama, ali i preuzimanje potpune odgovornosti za takav postupak
(ukoliko se naređenje/uputstvo koje se odbija kosi sa moralnim stanovištima
pojedinca). Bez preuzimanja odgovornosti za sopstvene postupke nije moguće
da se zamisli uspešno mirovno vaspitanje i obrazovanje.
Ovakvo stanovište ima za direktnu posledicu, posebno kod mirovnog vaspitanja i
obrazovanja, smernicu da sa odbijanjem naređenja/uputstava, sa protivljenjem ili neposlušnošću koja
se pojavljuje kod dece i omladine mora da se postupa savim oprezno. Jer ovakav
način ponašanja ne mora da znači samo "inat" ili "neposlušnost", već može da
bude znak samostalnosti pojedinca i rasprave sa autoritetom.
Često se dešava da se veština mira pogrešno zameni sa preteranom spremnošću
na mir, pa se prema tome veština mira ocenjuje pogrešno - za osobe koje imaju
tu sposobnost je lakše da se integrišu u društvo, ali one ne razumeju mnogo način
života ili čak nisu ni sposbne za današnji način života koji je pun takmičarskog
duha. Međutim, ovakva pretpostavka je potpuno pogrešna. Ne može da preživi nijedna porodica, a kamoli celi svet (društvo) ukoliko se takmičarski duh i
principi takmičenja shvate kao dominirajući nagoni koji treba da se slepo
prate.
Danas sposobnost življenja i preživljavanja zavisi od socijalnih i kooperativnih
sposobnosti, a tu spada: sposobnost da se radi u grupama, sposobnost da se
ocene i procene dejstva sopstvenog delovanja na druge ljude, te sposobnost
da se odgovorno postupa prema samom sebi, prema drugima i prema svom prirodnom
okruženju. Da bi se prepoznali dolazeći problemi i da bi se otklonio potencijani "kamen
spoticanja", neophodna je sposobnost samoposmatranja. Jer poznavanje samog sebe,
a time i poznavanje potencijalnih reakcija na moguća dešavanja važan je
preduslov za ostvarivanje sposobnosti za mir.
Naučnica Hanne-Margret Birckenbach (Hane-Margret Brikenbah) iz Saveza za
projekte istraživanja mira iz Kiel-a (Kil) nabrojala je celi niz "očekivanja"
koja mora da ispuni osoba da bi bila sposobna da se nauči veštini mira. Pritom
se radi pre svega o spremnosti i sposobnosti da se da lično mišljenje o nekoj
političkoj akciji, zatim o mogućnosti pretpostavke kakve bi posledice
(negativne i pozitivne) moglo da izazove sopstveno delovanje po nas same i po
druge, te o razvijanju distance prema pritisku i netolerantnosti prema nasilju.
Drugi dio sastoji se od toga da se
spoznaju lični potencijali nasilnog ponašanja, da se o njima razgovara i da se
pojedinci odreknu upotrebe takvih formi ponašanja, a da pokušaju da se razviju druge, mirne
mogućnosti rješenja konflikta. Pri tome mora da se vodi računa o socijanom
momentu. Nije dakle, dozvoljenčovek izlouje od društva u cilju suzbijanja
nasilnih formi ponašanja. Jedna važna oblast učenja je u kreativnoj vezi sa stalnom
obavezom opravdavanja u konfliktu između pacifizma i nasilja sa političkim
perspektivama promjene. Tom prilikom, onda, može da se raspravlja i o objektivnim
nedostacima demokratije. Sledeći cilj je da se odstrani shvatanje samoga sebe kao
žrtve i da se usmeri ka shvatanju samoga sebe kao političkog subjekta vrednog
poštovanja. A osnovni problem mirovnog vaspitanja i obrazovanja je da se pronađe odgovor na pitanje
gde, kako i kada mogu da se steknu ove sposobnosti i da se nauči veština mira.
Uvod za mirovno delovanje
Uvod za samostalno političko mirovno delovanje je neodvojiv deo mirovnog
vaspitanja i obrazovanja. Neki očekuju da se mirovno vaspitanje i
obrazovanje shvati kao pedagoško odelenje mirovnih
pokreta. Ovakav zahtev je dosta simpatičan, međutim pretpostavke, metode i
ciljne grupe kojima se obraćaju mirovno vaspitanje i obrazovanje i mirovni pokreti su toliko
različiti (uprkos zajedničkoj kritici nasilja i težnji za ostvarivanjem mira) da je
njihovo spajanje nepotrebno i nekorisno.
Mirovno delovanje ima za cilj da utiče na političke odluke i razvoje na
lokalnom, državnom i internacionalnom nivou i može da ima različite forme.
Mirovno delovanje u užem smislu znači, na primer, sudelovanje u mirnim
akcijama građana protiv rata i nasilja. Ovakva forma delovanja polazi od akcija
blokiranja mesta sa kojeg bi trebalo da bude ispaljena raketa, preko štrajkova
glađu kojim se ukazuje na problematiku atomskog naoružanja do odbijanja
plaćanja poreza. Danas su mirovna delovanja veoma značajna i variraju se od
projekata internacionalnog učenja do nenasilnih intervencija u kriznim regijama.
Mirovno vaspitanje i obrazovanje ima za zadatak da građane ohrabri da se politički angažuju, a to se
radi i tako što im se jasno iscrtavaju granice mirovnog delovanja (jasno im se
daje do znanja kada "mirovno" deovanje prestaje biti mirovno) ili im se
predstave moguće forme mirovnog delovanja.
Zadatak mirovnog vaspitanja i obrazovanja je da doprinese i tome da se politički ne angažuju samo
retki ljudi koji to mogu na osnovu svoje socijalne, porodične ili finansijske
situacije, već da objasni da je politički angažman za svakoga - i za obične
građane i da i oni imaju bezbroj mogućnosti za politički angažman tokom svoje
obične poslovne i porodične svakodnevice. U to spada spremnost da se
informišemo, ali i hrabrost da u školi, na radnom mestu, u društvu sa
prijateljima istupimo protiv nasilja i stavimo pod znak pitanja delotvornost
vojnih intervencija.
Sasvim je jasno kako su usko povezani veština mira, mirovne sposobnosti i
mirovno delovanje, ali je jasno i to kako je teško i kakve sve prepreke mora da
prevaziđe
mirovno vaspitanje i obrazovanje da bi se pravilno pristupilo svakom od ovih elemenata.
[Günther Gugel / Uli Jäger: Gewalt muss nicht sein. Eine Einführung in
friedenspädagogisches Denken und Handeln, 3. Aufl., Tübingen 1997, S. 16-42;
Internetversion: http://www.friedenspaedagogik.de/themen/f_erzieh/fe3.htm]
Ostali tekstovi:
