|
| |
Civilizovanje konflikta
"Konflikti su svakidašnjica svakog društvenog poretka. Ako se rešavaju
nasilno, ako se dozvoli da se razvije njihov destruktivni potencijal, onda oni
mogu da destabilizuju društvo i društveni poredak ili da ih čak u potpunosti dovedu
u pitanje. Sa druge strane, uspešno prevazilaženje konflikta može da postigne efekat
učenja - nenasilno rešavanje konflikta je moguće ako se sporazumemo oko
određenih pravila i pridržavamo se istih, što dovodi do usmeravanja konflikta i
sprečavanja njegove eskalacije. To znači da ne treba da nas interesuje
potiskivanje ili uklanjanje konflikta - tako nešto bi bilo u negativnom smislu
reči utopijsko razmišljanje. Naš interes treba da bude usmeren ka
potiskivanju i uklanjanju nasilja iz procesa prevazilaženja i rešavanja
konflikta, a upravo to se označava kao civilizovanje konflikta.
Pod civilizovanjem najpre podrazumevamo proces suzbijanja afekata kod
pojedinaca uz pomoć drugih pojedinaca u društvu. Ovaj proces shvatamo kao
napredovanje racionalizacije i intelektualizacije postojanja, kao put od
impulsivno-naivne do kontrolisano-uzajamne rasprave sa svojom prirodnom i
društvenom sredinom.
 |
Norbert Elias je ovaj proces označio kao podizanje praga neugodnosti, a u našem smislu: proces
tokom kojeg pribegavanje nasilju tokom prevazilaženja ili rešavanja konflikta
postaje neugodno. Ako nam je pribegavanje nasilnim sredstvima neugodno, onda ćemo
tražiti druga sredstva da bismo izbegli ovu neugodnost - sredstava za mirno
prevazilaženje konflikta. Elias, pored toga, pokazuje da je obrazovanje
modernih teritorijalnih država povezano sa civilizacijskim napretkom. Naime,
menjaju se standardi ponašanja ljudi, povećava se emocionalna
samokontrola, a mehanizmi ove samokontrole postaju jači. S obzirom na
to da je
kontrola ljudskog afekta zavisila od prisilne kontrole od strane
drugih, može da se ustanovi da se tokom procesa civilizovanja prisilna
kontrola od strane drugih sve više smanjivala, a povećavala se samokontrola. |
Kontrola afekta, samoprisila i samokontrola vode do povećanja sigurnosti - čovek
koji vlada sam sobom povećava svoju autonomiju u odnosu na svoje nagone, sam
kontroliše svoje afekte i ne mora da bude prisilno ograničavan od strane društva.
 |
Dieter
Senhhaas (Diter Sengas) je u prenesenom smislu
reči podvukao relevantnost procesa civilizovanja za
ograničavanje i prevazilaženje upotrebe nasilja u međudruštvenim odnosima:
"U internacionalnom sistemu mogu da se primete dva dugoročna procesa -
rivaliteti moći koji sežu do različitih granica i umrežavanje tj. međusobna
zavisnost koja može da bude označena različitim stepenima. Disciplina
istraživanja mira bavi se ovim obema pojavama. Rivaliteti moći su u
istraživanju mira interesantni zato što iz njih može da proizađe nasilje, u
najgorem slučaju ratovi, a međusobna zavisnost je interesantna zato što ona
može da spreči nastanak rivaliteta moći. Između oba pojma postoji
dijalektička veza: |
Što su rivaliteti moći prisutniji, to manje šansi postoji da se
putem međusobne zavisnosti amortizuju konflikti. Što je izraženija međusobna
zavisnost, to je veća verovatnoća da se potisnu rivaliteti moći i da se ostvari
mirno prevazilaženje nezaobilaznih interesnih konflikata. Sadržaj procesa
civilizovanja je da se pretvore rivaliteti moći iz kojih je moguća eskalacija sukoba
u nenasilno i mirno regulisanje konflikata. To je proces transformacije
konflikata. Time se moć ne eliminiše, već se ograničava, tj. uvođenjem pravila u
konflikt ograničava se njegova eskalacija.
Ovakvo civilizovanje rivaliteta moći, a samim tim i
civilizovanje politike, odigralo se u klasičnom internacionalnom sistemu najpre
unutar granica teritorijalnih država. Unutar teritorijalne države ostvaren je
hijerarhijski monopol nad silom i došlo je do izgradnje društva i privrede.
Razvijanje jakog i legitimnog monopola države nad silom dovelo je do
deprivatizacije nasilja, a međusobna povezanost koja je došla do izražaja pod
konkurentskim uslovima življenja učinila je da racionalno ekonomsko delovanje
postane imperativ. Obe ove pojave uticale su na političke procese koji su
postali umereniji. Nakon toga, monopol nad političkom moći i ekonomska moć
vremenom su zahtevali demokratsko participiranje širokog sloja stanovništva.
Tako se korak po korak unutar vekovnih društveno-političkih konflikata razvila
pravna država. U takvoj državi konflikti se regulišu na institucionalnoj
osnovi.“
Ukratko - mogli bismo reći da civilizovanje konflikta doprinosi
prevazilaženju kolektivnog nasilja. To je rezultat dugoročnih promena političke
strukture i socio-ekonomskih uslova egzistencije individua i društava. U toku
tog procesa od velikog značaja su kulturna kretanja koja pozivaju na
delegitimizaciju nasilja ili u najmanju ruku ograničavaju broj slučajeva u
kojima se nasilje posmatra kao opravdano sredstvo.
U međunarodnim odnosima, a posebno u institutima međunarodnog
prava, delovanje ovakvog procesa civilizovanja označava se kao odricanje od
nasilja ili zabrana nasilja. Pri tome se misli na obaveze država da se odreknu
upotrebe nasilja ili pretnji nasiljem tokom sporova sa drugim državama, bilo
da se radi o multilateralnoj i apstraktnoj ili o bilateralnoj upotrebi nasilja.
Član 2 tačka 4 Povelje Ujedinjenih nacija kaže: "Sve države članice
se obavezuju da u svojim internacionalnim odnosima izbegavaju svaku pretnju
silom ili
upotrebu sile usmerenu prema teritorijalnoj nepovredivosti ili političkoj
nezavisnosti druge države ili da pretnju silom ili upotrebu sile koriste u bilo koje
druge svrhe koje ne odobravaju Ujedinjene nacije“. Istovremeno
od kraja Drugog svetskog rata vođeno je više od 160 ratova. Stoga se postavlja
pitanje da li problemu ograničavanja i prevazilaženja nasilja treba da se priđe
iz neke druge, a ne međudržavne perspektive, s obzirom na to da međunarodno
pravo sve više stavlja van zakona upotrebu nasilja, ali ova delegitimizacija nije
uspešno sprovedena u međudržavnim odnosima zbog nedostatka instance koja bi
bila zadužena za njeno sprovođenje."
[Reinhard
Meyers: Grundbegriffe, Strukturen und theoretische Perspektiven der
Internationalen Beziehungen, in: Bundeszentrale für politische Bildung (Hrsg.):
Grundwissen Politik, 2. Aufl., Bonn 1993, S. 283-285]
[Početak
stranice]
|
