U sledećem tekstu Ernst-Otto Czempiel razlaže delovanje međunarodnog prava kao mirovne strategije, ali istovremeno ukazuje na granice ove strategije koja zavisi od koncenzusa država. U jedan od najvećih doprinosa međunarodnog prava ubraja se kodifikacija ljudskih prava.

Kodificiranje prava ne znači i stvaranje prava. Zato se međunarodnom pravu često prebacivalo da opisuje i održava trenutni status nemira. Ovo je tek delimično tačno, a može da se shvati samo iz retrospektive. Ne bi imalo smisla da se postuliraju ideali. S obzirom na to da u internacionalnom sistemu na postoji zakonodavna i izvršna instanca, međunarodno pravo može samo da propiše šta države, članice internacionalnog sistema, moraju da smatraju obavezujućim. Pismeno fiksiranje dogovora predstavlja dalji napredak.

Da li je, onda, međunarodno pravo, pored gore spomenutog, dalo neki svoj direktan doprinos miru? Jeste. Prvo, međunarodno pravo je u internacionalnu politiku uvelo modus prevezilaženja konflikta putem sudske odluke i ustanovilo institucije - Stalni sud 1899. i Stalni međunarodni sud 1920. godine.

U daljem razvoju međunarodnog prava veliki udeo imaju politički interesi. Na primer evropski pacifizam 19. veka koji je u velikoj meri uticao na obrazovanje međunarodnih sudova ili Treći svet koji je uticao na uvođenje prava na razvoj u međunarodno pravo. Pojmom "međunarodno pravo" obuhvaćeni su mnogi akteri: države, nauka o međunarodnom pravu i različiti interesi. Oni su svi integrisani u pokušaju da umanje, odnosno odstrane upotrebu sile i nasilja u intrenacionalnom sistemu i zamene ih pravnim pravilima interakcije.

Najveći doprinos međunarodnog prava je u praćenju mirovnog procesa i kodifikacije istog u pojedinačnim stadijumima. Grotius (1584-1645) važi za osnivača modernog međunarodnog prava. On je napravio prvu opširnu kodifikaciju ratnog i mirovnog prava, što je gotovo 100 godina prije njega pokušao dominikanac de Vitoria i samo nešto kasnije španski jezuit (1548-1617). Ova trojica, ali prije svega Grotius, osnovali su međunarodno pravo novog doba time što su na osnovama prirodnog prava napravili model za poredak međudržavnih odnosa. 

Osnovni pojam koji se vezuje za međunarodno pravo novog doba je red. On nije odstranio rat, ali ga je "ograničio" (Carl Schmitt). On miru nije učinio ogromnu uslugu postizanjem "nerata", ali onog momenta kada je rat bio ograničen i "uređen" umanjile su se strahote koje je sa sobom nosila neograničena upotreba nasilja. Rat je postao priznato političko sredstvo koje se moglo upotrebljavati ograničeno i uspešno. Pribegavanje ratu bilo je kodifikovano u međunarodnom pravu i taj kodeks važio je do Prvog svetskog rata. Kodeks se nije sastojao od mirovnih strategija u stvarnom smislu te reči, već je regulisao pitanje rata. Time su se reflektovali interesi teritorijalne države i apsolutizma, a isključivalo se uništavanje zemlje i ljudi u smislu sopstvene dobiti. 

U tu svrhu nisu se morala da se upotrebljavaju samo sredstva sile, već su mogli i nenasilnim putem da se rešavaju konflikti i zastupaju svoji interesi. Međunarodno pravo novog doba je u tu svrhu razvilo pregovore (colloquium), sporazume (compromissum) i žreb (lors). Najvažniji od ovih sredstava bili su sporazumi, odnosno kompromisi. Ipak, tadašnje mirovno-strategijsko značenje sporazuma ne sme da se preceni. Ukoliko mirnim putem nije mogao da se postgne nikakav sporazum, rat je stajao na raspolaganju kao prihvatljiva alternativa.

Mesto rata koji je bio „ultima ratio regis“ nije se u "ius publicum europaeum" uopšte dovodilo u pitanje. Države i ljudi koji su živeli u njima važili su za privatno vlasništvo knezova, čiji su se međusobni odnosi regulisali međunarodnim pravom. Knezovi nisu predstavljali države, oni su bili države - kao što je to rekao i Luj XIV svojom poznatom rečenicom: "Država - to sam ja."

Međunarodno pravo kao strategija bilo je veoma dosljedno. Međunarodni odnosi, ukoliko su bili od neke političke važnosti, uređivali su se među knezovima. Neke društvene oblasti bivale su ponekad umešane u to, ali je to bilo prilično selektivno. Sam rat se nije vodio na celoj teritoriji države, već na malim delovima. Sa druge strane, između različitih društvenih klasa gotovo da nije postojala nikakva interakcija. Još do 19. veka konji su bili najbrže prevozno i komunikacijsko sredstvo. To je, s jedne strane, ograničavalo potpuni apsolutizam, ali je i onemogućavalo političku interakciju između kneza i njemu potčinjenjih. Samo na ovakvoj sociološkoj osnovi su rat i mir mogli da budu potpuno jednaki u političko-pravnoj svesti novog doba.

Takvo stanje se nije promenilo odmah nakon Francuske revolucije koja je zamenila suverenitet kneza suverenitetom naroda. Francuskom revolucijom ne samo da nije ukinuto marginalizovanje pojedinca, već su čak povećane vanjsko-političke kompetencije političkog sistema. Narod je zastupao interese države prema drugim državama i zahtevao, radi obezbeđivanja sigurnosti, da se druge države podvrgnu vlasti. Ipak, u ovom slučaju, a to je i posledica suvereniteta naroda, cela stvar je morala da bude funkcionalno utemeljena. Uzdizanje pojedinca kao subjekata politike, što je sa sobom donela Francuska revolucija, imalo je za posledicu unapređenje održanja sopstvene egzistencije. Protiv toga se delovalo samo u izuzetnim slučajevima rata, kada su se zaštita i interesi države kretali u istom smeru kao zaštita i interesi pojedinca. Ovakav tok događaja se tokom 19. veka proširio na celokupnu politiku. To je značilo ukidanje znaka jednakosti između rata i mira, težnju da mir bude stalno stanje međunarodne politike i ukidanje upotrebe nasilja kao legalne metode u internacionalnom sistemu.  

Intenzitet ovog proces demokratizacije, koji je počeo Francuskom revolucijom, nastavio se tokom 19. veka, ubrzao tokom 20. veka i još uvek nije priveden kraju, opada u razvoju međunarodnog prava. Pariska deklaracija iz 1856. godine proširila je ius in bello i time otvorila put rođenju humanitarnog međunarodnog prava. Tada se prvi put pokazalo, a potvrdilo se prvom Konvencijom Crvenog krsta u Ženevi 1864., a potom i Haškim pravilnikom ratovanja iz 1907. godine da pojedinac ima prava koja država ne sme tek tako da marginalizuje, već mora da mu garantuje njihovo očuvanje.

Demokratizaciju je pratio nastanak pacifističkog pokreta 19. veka koji je sve više insistirao na odstupanju od rata kao rešenja konflikta i uvođenju medijacije mirnim putem. Iako pacifistički pokret nije ustanovio Stalni međunarodni sud, ipak je pod pritiscima javnosti krajem 19. veka osnivanjem ovog suda institucionalizovan postupak mirnog rešavanja konflikta. Na kraju Prvog svetskog rata, iako ne u potpunosti, napravljen je politički potez i ograničena je "sloboda ratovanja". Umesto rata primat pri rjšavanju konflikta je dobio medijatorski postupak. 

Time se klasična faza međunarodnog prava približavala svom kraju. Između rata i mira nije više postojao znak jednakosti u međunarodnom sistemu. Međunarodno pravo je pozivalo na "donošenje pravila koja su neophodna za mirno rešavanje konflikta" (član 11). Razvojna linija međunarodnog prava tekla je dalje preko nacrta Ženevskog protokola 1924. do Kelog-pakta 1928. godine, koji je formulisao poslednju stavku odustajanja država od rata kao političkog sredstva rešavanja konflikata. Pakt je imao više principijelno, nego političko značenje, ali je dokumentovao promenu svesti i signalizirao kraj ius ad bellum.

Doprinos međunarodnog prava mirovnim strategijama nije samo u tome da se kodifikuju već dogovoreni sporazumi. I ova funkcija je veoma važna, ona je sprečavala da se zaboravi ili zanamari već dogovoreni stadijum modusa rešavanja konflikata. Tako Povelja suzbija svaki pokušaj da se na mala vrata uvedu "opravdani ratovi", kao što je na primer nacionalna borba za oslobođenje i da se na taj način opet uvede upotreba sile u internacionalni sistem.

Dakle, zadatak međunarodnog prava nije samo kodifickovanje već postignutih sporazuma. Putem međunarodnog prava su pokušale i da se izgrade institucije za regulaciju internacionalnih konflikata. Ove institucije trebale su da budu jednake onima koje postoje unutar nacionalnih država ili bar analogne njima. Na Haškoj konferenciji u vreme početaka Ujedinjenih nacija ove su institucije privukle veliku pažnju na sebe, ali su od tada prilično zapostavljene.

Dalji razvoj međunarodnog prava može da se prati kroz formulisanje novih osnova i normi pomoću kojih, jednako kao i u nauci međunarodnog prava, pokušalo da se uspostavi internacionalno važenje ljudskih prava. Ljudska prava su spomenuta u preambuli Statuta Ujedinjenih nacija, u članu 1 tačka 3 i u članu 13 Povelje Ujedinjenih nacija. 10. decembra 1948. godine u UN-ovoj Općoj Povelji o ljudskim pravima ona su zvanično objavljena, ali su tek 1976. godine uspeli da se postignu dogovori sa državama koji su ih obavezivali na obaveznu primenu ljudskih prava u pravnom sistemu. Ovo se desilo sa prihvatanjem oba „Pakta o ljudskim pravima“ - o građanskim i političkim pravima i o ekonomsko-socijalnim pravima. Potpisnici ove konvencije bar su se na papiru obavezali na očuvanje ljudskih prava u svojim državama, a način njihovog očuvanja prepušten je uređenju pravnog sistema države.

Ograničenja koja su usledila nakon toga su veoma značajna i to pre svega za praktično očuvanje ljudskih prava. Veoma značajan je i napredak koji je postignut potpisivanjem ove konvencije. On svakako ukazuje na postojanje opšte pravne svesti koja je postavljena verikalno u strukturi internacionalnog sistema i relativizuje suverenitet država. Ovim je pojedinac postao politički subjekat sa pravima koja ne može i ne sme da mu oduzme autoritet države.

Ova konvencija označava da pored svih kulturoloških različitosti postoje zajednički interesi koji su isti za sve ljude sveta. Da ovi interesi moraju da se formulišu i poštuju pokazuje novo buđenje čovečanstva, pokazuje izgradnja bar osnovne političke norme koja će da se poštuje širom sveta. Ova norma ima tendenciju da postane internacionalna, predstavlja jedan od najvažnijih doprinosa međunarodnog prava. Promena normi menja svest kod ljudi, a na taj način utiče na dugoročan proces unapređenja mira. 

Sa druge strane, kodifikovanje međunarodnog prava i njegov dalji razvoj ne smeju da se precene. Najvažniji razlozi za to već su spomenuti. Međunarodno pravo jeste i ostaje pravo koncenzusa koje zavisi od toga da li će da ga prihvate države-članice internacionalnog sistema. Doprinos međunarodnog prava unapređenju mira je onoliki koliko to žele i dozvole članice sistema. U njihovim rukama leži odluka o tome da li će i u kolikoj meri međunarodno pravo da utiče na proces postizanja mira."

[Ernst-Otto Czempiel: Friedensstrategien, Systemwandel durch Internationale Organisationen, Demokratisierung und Wirtschaft, Paderborn 1986, S. 64-71, 80-81]

[Početak stranice]