|
| |
Prvi i najvažniji
zadatak mirovne politike je sprečavanje rata, s obzirom na to da je odstustvo rata
conditio sine qua non
za postavljanje bilo kakvih dugoročnijih ciljeva. Ako postavimo
pitanje koje to mirovne strategije
služe ovom cilju, sasvim je logično da
uzroci rata budu polazna tačka pri
traženju odgovora.
|
|
Uzroci
rata podeljeni su na tri nivoa - individualni, društveni i međunarodni nivo,
pa bi tako trebalo
da se razviju mirovne strategije za sva tri nivoa.
Što se tiče individualnog nivoa, poboljšanje
obrazovanja je najvažniji faktor. "Pošto ratovi počinju u glavama ljudi,
potrebno je da se stvore preduslovi za mir u glavama tih ljudi" - kaže se u
preambuli Ustava UNESCO- a
iz 1945. godine. U ovoj oblasti mirovno vaspitanje i obrazovanje igra veoma važnu ulogu.
Osnovni kurs
3 detaljnije se bavi zadacima i ciljevima mirovnog odgoja.
Pored odstranjivanja individualnih "mirovnih nedostataka" kao što su na primer
predrasude, jedan od osnovnih sastavnih delova mirovnog vaspitanja i obrazovanja je učenje o
funkcionisanju društava (nivo 2) i međunarodnog sistema (nivo 3), što ukazuje na
to koliko usko su povezani nivoi uzroka rata, a samim tim i nivoi mirovnih
strategija.
Što se tiče društvenog nivoa, neosporno je da je
demokratizacija najdelotvornija mirovna strategija. Jedno od najsigurnijih
saznanja istraživanja rata i mira je da demokratska društva retko kad vode
ratove između sebe. Klasični argument za tendenciju ka mirnom rešavanju
konflikata u demokratijama, koji je, između ostalih, formulisao filozof
Immanuel Kant u svom spisu "O večnom miru", glasi: "Ako umesto
kraljeva građani budu odlučivali o tome da li će se voditi rat ili ne, mnogo je
verovatnije da se odluče protiv rata, jer su građani ti koji najviše
bivaju pogođeni ratom." (vidi: "Demokratizacija
kao mirovna strategija").
Još jedna mirovna strategija koja može da se smesti između
društvenog nivoa i nivoa međunarodnog sistema je obezbeđivanje i povećavanje
blagostanja. Siromaštvo i nepravedna raspodela dobara su veoma važni uzroci
rata. Onaj ko posjeduje više, ima i više toga da izgubi u ratu. Ova strategija, posebno u doba globalizacije, ne može
da se ograniči samo na društveni nivo.
Jedan od značajnih faktora za obezbeđivanje i povećavanje blagostanja je
slobodna trgovina, a razmena robe i usko povezano tržište
neosporno doprinose miru.
Na nivou međunarodnog sistema je težište istraživanja
konflikta i mira. Zbog toga je težište ovog odlomka
na mirovnim strategijama na nivou međunarodnog sistema. Osnovni problem leži u
tome da ne postoji instanca koja ima monopol nad vojnom silom (kao što je to
slučaj sa državom na društvenom nivou. Drugim rečima to znači da ne
postoji neka "država sveta", a samim tim ne postoji ni instanca koja bi mogla
da prisili činioce međunarodnog sistema (države) da se u međusobnim
odnosima ponašaju u cilju izbegavanja nasilnih konflikata, na što država
prisiljava svoje građane. Iz tog razloga političke nauke spominju pojama
"prirodnog stanja anarhije" u međunarodnom sistemu. Zadatak mirovnih strategija
na međunarodnom nivou je da ograniče ovo prirodno stanje anarhije i nesigurnosti
koje proizilazi iz samog postojanja međunarodnog sistema.
Ernst-Otto Czempiel, istraživač mira,
dodaje: "Upotreba
sile i pretnje proizilazi iz anarhične situacije međunarodnog sistema, koji i
pored svih delimičnih odredbi ostaje nepregledan. Time je sigurnost članova
sistema potencijalno ugrožena, a da bi je obezbedili politički sistemi (države)
se pripremaju za upotrebu sile. Ako se pri tome ne koristi vojna sila, onda moraju
da se koriste druge forme zaštite. Upravo se ovim problemom od svojih
početaka bavi teorija mira, pri čemu se diskutuje o dva rešenja. Iz te
diskusije razvila su se dva pojma - pravo naroda i međunarodne
organizacije. Njihov zadatak je da deluju neposredno na interakcije između
političkih sistema. Mirovna politika sastoji se od razvijanja ovih instrumenata,
povećavanja uticaja tih instrumenata na interakciju između političkih sistema i
otklanjanja uzroka koji proizilaze iz sistemskih struktura i vode ka upotrebi
vojne sile unutar sistema.
Mirovna politika, koja ima za cilj uređenje šeme po kojoj se
smanjuje upotreba vojne sile a povećava pravednost, fokusira se najpre na
slabljenje karakteristika međunarodnog sistema, a onda na uspostavljanje
vladajućih i ekonomskih struktura koje imaju zadatak da odstrane upotrebu vojne
sile u dotičnim oblastima."
[Friedensstrategien, Systemwandel durch Internationale Organisationen,
Demokratisierung und Wirtschaft, Ernst-Otto Czempiel, Paderborn 1986, S. 60-62]
Czempiel u jednom sažetku svojih tekstova piše sledeće o
spomenutim mirovnim strategijama usmerenim ka odstranjivanju upotrebe sile u
međunarodnom sistemu: "Pravo naroda nije
odstranilo upotrebu sile, niti se to pokušalo do 1945. Ono se ograničilo na
zaštitu od
rata [pojam koji je prvi upotrebio Carl Schmitt
(Karl
Šmit)]
. Za razliku od toga, cilj koncepcionalizacije i osnivanja međunarodnih
organizacija bio je eliminisanje ili smanjenje upotrebe
sile. Umesto upotrebe sile treba da se prave kompromisi, organizuju pregovori
ili da se donose sudske i pravne odluke po nekom pitanju. Međunarodne
organizacije nisu ovakvom postavkom svojih ciljeva u potpunosti ukinule
karakteristike međunarodnog sistema koje i prouzrokuju upotrebu sile, ali su, u
svakom slučaju, umanjile uticaj tih karakteristika na članice međunarodnog
sistema. Putem trajne institucionalizovane saradnje svih članica trebalo bi da
njihovo ponašanje u sistemu bude preglednije, a time bi i nesigurnost bila
umanjena. Organizovana saradnja značila bi i priznavanje prava na egzistenciju
svakoj članici sistema, a time bi upotreba sile postala suvišna."
[Ernst-Otto Czempiel:
Friedensstrategien, Systemwandel durch Internationale Organisationen,
Demokratisierung und Wirtschaft, Paderborn 1986, S. 39]
Oba elementa - pravo naroda i međunarodne
organizacije - detaljnije su obrađena u posebnim odlomcima koji se bave
nastankom i razvojem mirovnih strategija.
Ostali tekstovi na temu "Mirovne strategije":
[Autor:
Ragnar Müller]
[Početak
stranice]
|
