Međunarodna organizacija kao mirovna strategija

"Od početka 13. veka sve se više pojavljivala teorija da strukturalna promena internacionalnog sistema putem međunarodne organizacije može da sadržava određena ograničanja principijelne otvorenosti, a samim tim da postane važna mirovna strategija.

Ovakva promena ne bi samo uticala na uvođenje više prava u odnose među članicama, već bi i u kontinuitetu održavala ovakve odnose u politici članica. Strategija uređenja međunarodne organizacije je najbolja među mirovnim strategijama koje se zasnivaju na interakciji između članica sistema. 

Međutim, jako je teško da se ocijene promeene u načinu prevezilaženja konflikata koje bi usledile uspostavljanjem međunarodne organizacije. Nisu se bez razloga vekovima ovim konceptom bavili evropski teoretičari i istoričari. Nije bez razloga nakon Prvog i Drugog svetskog rata došlo do pokušaja da se internacionalni sistem promeni uvođenjem međunarodne organizacije. S pravom je naglašavano da bi se uspostavljanjem takve organizacije i ukidanjem anarhije internacionalnog sistema mnogo uradilo u smislu postavljanja preduslova za mir. 

Ovim se konflikti niti umanjuju niti rešavaju, ali je predstava o njima drugačija. Bez prisustva međunarodne organizacije konflikti razdvajaju protivnike, zaoštravaju se i preti narušavanje mira. Ukoliko je, pak, međunarodna organizacija prisutna, suprotstavljene strane su u stalnom kontaktu, stalno preispituju predmet svog konflikta i konflikt vide kao zajednički problem za koji je potrebno da se pronađe rešenje. Prevazilaženje konflikta se odigrava bez upotrebe sile, a predmet konflikta se relativizuje, jer zaustavljanje konflikta više ne znači uništenje protivnika, već razvijanje obe strane u pozitivnom smislu, a u cilju pronalaska zajedničkog rešenja i kompromisa.

Osnovna zamisao Abbé de Saint Pierre-a (Abe d Sant Pjer 1658-1743) bila je da se savezom država, u kojem bi knezovi dali jedni drugima garancije o zaštiti imovine, poboljša kvalitet internacionalnog sistema i promeni kontekst interakcije među državama. Kada unija država postane ta koja garantuje sigurnost svojim članicama, onda i iz vanjske politike država članica može da se izbaci rat kao političko sredstvo. Zbog toga je tadašnji Abbé-ov plan još i danas moderan. Taj plan je sadržavao dvanaest članova koji su se mogli menjati samo uz saglasnost svih članica unije, a član 2 se odnosio na garanciju o zaštiti imovine. Osam članova plana moglo je da se promeni sa dvotrećinskom većinom, a odnosili su se na sedište unije, savezne izvršne organe i sl. Osam članova opisivalo je organe ove međunarodne zajednice. 

U savezu su knezovi bili zastupljeni putem svojih stalnih predstavnika, koji su stalno zasedali u "državi mira". Oni su bili adresa na koju su se obraćale države članice prilikom izbijanja sukoba ili konflikta. Prvo bi se pokušalo sa medijacijom. Ako bi ovaj pokušaj propao, odluku bi donosio Senat na osnovu činjenica i to dvotrećinskom većinom. Odluka je bila obavezujuća, a onaj koji bi se latio oružja pre nego što se donese odluka ili onaj koji ne bi poštovao donesenu odluku bio bi osuđen na saveznu egzekuciju. Član 8 sadržavao je totalnu zabranu nasilja, neprijateljski je smelo da se ponaša samo prema onome koji se proglasi neprijateljem unije. Da bi se proveravalo sprovođene odluka i zabrana, Senat je u svakoj od država članica imao stalne predstavnike. Senat se brinuo i o trgovini. Postojale su trgovinske komore svih država članica koje su regulisale trgovinu na osnovu jednakih i recipročnih prava.

Osnivanjem Saveza država, kao i osnivanjem Ujedinjenih nacija nije se uvelo ništa novo što Abbé već nije predvideo u svojoj Uniji, pa s obzirom na postojanje savezne egzekucije, možemo da kažemo da je čak i pretekao Savez država i Ujedinjene nacije.

Generalni sekretari Ujedinjenih nacija stalno su ukazivali na ove nove mogućnosti. Thant (Tant) je u svom poslednjem godišnjem izveštaju naglasio značaj Generalne skupštine kao tela koje povezuje mišljenja različitih članica i Veća sigurnosti kao čuvara pojedinačnih konfliktnih regija celog sveta. Kurt Waldheim (Kurt Valdhajm) posebno je velikim silama ukazao na to da zapravo one imaju veliku potrebu za jednom takvom svetskom organizacijom koja bi predstavljala alternativu načinu konfrontacije u doba nuklearne energije koja može da bude opasna po sve nas. Pérez de Cuéllar (Perez de Kuelar) naglasio je "vrednost i korist od Ujedinjenih nacija koje predstavljaju forum za raspravu", ali je istovremeno kritikovao to što se tom forumu ne pridaje pažnja koju zavređuje i što se forum kao takav nedovoljno koristi. On je ukazao i na specijalnu odgovornost velesila u Veću sigurnosti, čiji je zadatak da "osiguraju da proces (prevezilaženja konflikata) ostane nenasilan, te da time daju svoj doprinos očuvanju mira."   

Svi Generalni sekretari bili su jedinstveni u kritikovanju procesa koji se u poslednjim decenijama sve više očituje, a to je zaobilaženje Ujedinjenih nacija i isključivanje Ujedninjenih nacija iz procesa prevazilaženje pojedinačnih konflikata. Ovakvi pokušaju ocenjeni su kao negativni. Veze koje postoje unutar organizacije ograničavaju proizvoljnu slobodu delovanja u prevezilaženju konflikta i zahtevaju ukidanje ili bar redukovanje nasilja. Realni uticaj međunarodne organizacije postoji tek onda kada se ona od strane svih svojih članica i shvati kao takva, te kada se pri prevazilaženju konflikata iskoristi i svest o zajedništvu koja je u prvom redu i omogućila stvaranje međunarodne organizacije. Tek tada mogu da budu delotvorne institucije i načini rešavanja konflikata unutar organizacije. Ono što se nazivalo "group in" danas je u širokoj meri postao socijalni doprinos međunarodne organizacije. Njen zadatak je da u praksi zahteva određeno ponašanje od svojih država-članica i da takvo ponašanje proglasi normom koja mora da se poštuje. Institucionalizovanje ovakvih normi ponašanja dovodi do samopotvrđivanja država članica i njihove identifikacije sa opšte priznatom celinom.  

Iz toga proizilaze veoma veliki rezultati, što je naglasio i Butterworth (Batervort) 1978. godine: "Navika da se sarađuje pojačava značaj politike, a ustanovljava se kooperativno ponašanje putem koncenzusa, a ne putem prisile." Promena konteksta koju uslovljava međunarodna organizacija završava se pritiskom na sve države članice da ustanove "trajne načine ponašanja". Ponašanje država se članstvom u međunarodnoj organizaciji socijalizuje u pravcu sasvim određenog i umerenog ponašanja."

[Ernst-Otto Czempiel: Friedensstrategien, Systemwandel durch Internationale Organisationen, Demokratisierung und Wirtschaft, Paderborn 1986, S. 81-87, 103-105]

[Početak stranice]