|
| |
Kako može da se objasni
agresivno ponašanje? -
U psihologiji postoje dva klasična objašnjenja: teorija nagona i teorija
frustracije. Nešto opštija teorija koja može da se korist za objašnjenje
agresije je teorija učenja. Na
posebnoj stranici skicirane su osnove ove teorije.
Sigmund Freud, Osnivač psihoanalize (1856.-1939.) |
"Osnova
teorije nagona glasi: U organizmu postoji urođeni izvor koji trajno proizvodi agresivne impulse. Ovi
impulsi moraju da se na ovaj ili onaj način (nije obavezno da to bude
destruktivno) ogledaju u ponašanju osobe. Ako to nije slučaj, dolazi do
duševnih oštećenja. Najpoznatiji zastupnici ovakvog shvatanja su bili Sigmund Freud
(Zigmund Frojd) i Konrad Lorenz
(Konrad Lorenc), pri čemu je frojdovski nagon
usmeren ka samouništenju ('smrtni nagon'),
a ispoljava se ometan seksualnim nagonom, dok Lorenc govori o vrlo
specifičnom nagonu borbe usmerenom protiv ljudi koji se bave istom vrstom
posla. U modernoj psihologiji vrlo su retke pristalice teorije nagona (...).
Teorija frustracije kaže: Agresivno
ponašanje počiva na agresivnim impulsima koji nastaju zbog frustracije. Pod
pojmom frustracije najpre se podrazumevalo ometanje aktivnosti koja je
usmerena ka nekom određenom cilju, a docnije se taj pojam proširio na sve
neprijatne događaje koji izazivaju averziju (napad, maltretiranje itd.). U
svakom slučaju, potreba za agresijom ne nastaje sama od sebe (kao kod teorije
nagona), već je reakcija na nešto. Ta potreba za agresijom koja jedanput
nastane mora da bude izražena u nekoj formi. U javnosti je veoma popularna
predstava o tome da agresivni impulsi koji nastaju usled frustracije
deluju poput energije i da im je potreban neki ventil. |
Teorija frustracije je više puta
modifikovana, pri čemu je uloga frustracije kao pokretača agresije dosta
relativizovana. Ono što se danas ne dovodi u pitanje je činjenica da neki
frustrirajući događaj pored agresije može da izazove i druge različite načine
ponašanja - rezignaciju, izbegavanje, sanjarenje, humor, samoobmanjivanje
(alkohol itd.), te da agresivna reakcija može da se očekuje samo u nekim
specifičnim slučajevima. Neki događaj bi trebalo da zaista naljuti neku osobu
(npr. 'nepošteno'
ponašanje), jer tek tada nastaje osećaj ljutnje koji, opet, ne mora automatski da se pretvori u agresivno ponašanje. Agresivno
ponašanje nastaje ako se osoba već ranije naučila ovakvom ponašanju, ako nema
nikakvih nedoumica što se tiče agresivnog ponašanja, ako su u određenom momentu neke
druge osobe koje imaju veze sa frustracijom odsutne ili prisutne itd.
Dakle, frustracije ni u kom slučaju ne vode uvek do agresivnog
ponašanja. Teorija frustracije mora da se ograniči i sa druge strane:
agresivno ponašanje nije uvek reakcija na neku frustraciju. Postoje i drugi
razlozi zbog kojih neko može da se ponaša agresivno - kao što su na primer da
nasilno deluje po naredbi, da sledi vođu ili grupu bez razmišljanja, da se nasilno ponašati u cilju bogaćenja (ubistva tokom pljački,
ucene itd.).
Frustracije, ipak, ostaju jedan od značajnih i mogućih uslova agresivnog
ponašanja. Jedan od važnih zadataka u sprečavanju i smanjivanju agresivnog
ponašanje je da se umanje frustracije. Na individualnom nivou to može da se
učini
suptilnijim kontaktom sa drugim ljudima, a na društvenom - stvaranjem
pravednih uslova života. Međutim, s obzirom na to da frustracije nikada ne
mogu da se izbegnu u potpunosti, važno je kako s njima postupamo, tj. kako ih 'obrađujemo' (...).
Poznato nam je da se ljudi razlikuju, između ostalog, i po načinu obrade
frustracija, pa zbog toga učenje obrade frustracija igra veoma važnu ulogu."
[... do odlomka "Teorija učenja"]
[Aggression ist nicht gleich Aggression.
Ein Überblick aus psychologischer Sicht, Hans-Peter Nolting, in: Der
Bürger im Staat 43, 2/1993, S. 92-93]
[Početak
stranice]
|
