Najviši cilj Ujedinjenih nacija (UN) je mir. Sa ovim ciljem je nakon Drugog svetskog rata kao naslednik Saveza država i osnovana ova svetska organizacija. Veće sigurnosti je, doduše, kao najviši organ UN-a bilo blokirano tokom konflikta Istok-Zapad. Epohalnim razrešenjem ovog konflikta (1989-1990) činilo se da je sa malim zakašnjenjem nastupilo zlatno doba za UN. Iz ovog perioda potiče "Program za mir", jedna od važnih mirovnih strategija današnjice. 

[Autor: Ragnar Müller]

Mirovna politika Ujedinjenih nacija 

"Osnivači Ujedinjenih nacija su bili očevici strahota koje je prouzrokovao Drugi svetski rat. Zato je njihov najviši cilj bio da naprave od UN-a instrument koji će "buduća pokolenja da zaštiti od strahota ratnih vihora" (Preambula Povelje Ujedinjenih nacija). Time su očuvanje svetskog mira i međunarodne sigurnosti postali glavni zadaci Ujedinjenih nacija.

Pojam "mir" se u Povelji UN-a upotrebljava na više mesta i na više načina, ali taj pojam ni jedanput nije jasno definisan. U sistemu "klasičnog" međunarodnog prava s kraja 19. i početka 20. veka "mir" se razumevao veoma jednostavno - kao puko odsustvo rata. Razumevanje pojma "mir" od strane UN-a prevezilazi ovu usku definiciju i tiče se globalnog i dinamičnog procesa kojim bi trebalo da se ostvari socijalna pravda, poštovanje i sprovođenje ljudskih prava i dobrosusedski odnosi između svih zemalja. Zato Povelja UN-a ne obavezuje sve države-članice samo na odstupanje od upotrebe sile i nasilja prilikom ostvarivanja svojih ciljeve, već poziva i na prevazilaženje konflikta mirnim putem i na razvijanje saradnje u svim oblastima.  

Radi očuvanja mira UN-ovom Poveljom stvoren je modifikovani sistem kolektivne sigurnosti sa Većem sigurnosti kao njegovim centralnim organom. Samo Veće sigurnosti ima pravo (po odlomku VII Povelje Ujedinjenih nacija) da donese sankcije i mere prisile protiv država-članica koje ugrožavaju mir u svetu. Ovakve sankcije mogu da budu ekonomske prirode ili embargo na uvoz oružja ili čak vojne koje sežu od zračnih udara do angažovanja pešadijskih vojnih jedinica ili pomorskih snaga. Za vojne akcije ostale članice-države po članu 43 Povelje UN-a mogu staviti na raspolaganje svoje vojne snage, koje u slučaju potrebe podležu vrhovnoj komandi Ujedinjenih nacija. Sankcije po odlomku VII Povelje UN-a su bile trgovinski embargo protiv bivše Jugoslavije i uvođenje zabranjene zone leta iznad Bosne i Hercegovine. Po članu 42 i 48 Povelje UN-a, sankcije mogu da sporovode i države-članice i to svaka ponaosob. Ovo je, na primer, bio slučaj sa opunomoćavanjem saveznika da uključe svoje trupe u Zalivskom ratu 1990. godine ili autorizovanje operacije UNITAF (United Task Force) 1992. godine u Somaliji kojim je trebalo da budu osigurani humanitarni transporti.

Sistem kolektivne sigurnosti se, doduše, na osnovu strukture Veća sigurnosti za vreme Hladnog rata pokazao kao nedelotvoran. Alternativa je razvijena već 1956. godine za vreme Suecke krize od strane tadašnjeg Generalnog sekretara UN-a  Dag-a Hammarskjöld-a (Dag Hamarskjeld). On je predložio tzv. operacije osiguravanja mira (Peace-keeping Operations), ili skraćeno: Peacekeeping.

Sledeća tipologija mirovno-političkog prevazilaženja konflikata i instrumenata za prevezilaženje konflikata preuzeta je u svojoj osnovi u "Program za mir" 1994. od strane tadašnjeg Genaralnog sekretara Butrosa Galija, a docnije ne nešto modifikovana: 

Preventivna diplomatija (preventive diplomacy) - korištenje diplomatskih sredstava sa ciljem da se spreči nastanak sukoba između dveu partija, da se spreči eskalacija postojećeg sukoba i, ukoliko ipak dođe do otvorenog konflikta, da se on ograniči. 

Preventivni angažman (preventive deployments) - je angažman trupa koje imaju zadatak da spreče izbijanje konflikta. Unutar jedne države do preventivnog angažmana trupa Ujedinjenih nacija može da dođe samo uz prehodnu saglasnost vlade ili svih strana u konfliktu. Isti postupak važi i u slučaju kada jedna država oseća da je u opasnosti od druge, te podnese zahtev za preventivno angažovanje UN-trupa na svojoj strani granice.

Uspostavljanje mira (peace-making) - je proces koji se odvija sve do zaključivanja mirovnog ugovora ili ugovora o prekidu vatre, a u njega spadaju aktivnosti sa ciljem dovođenja sukobljenih strana za pregovarački sto i to korištenjem nenasilnih sredstava opisanih u odlomku VI Povelje UN-a. 

Obezbeđivanje mira (peace-keeping) - je prisutnost institucije UN-a na licu mjesta uz prethodnu saglasnost konfliktnih strana. Ova UN-ova institucija raspolaže sa lako naoružanim vojnicima, posmatračima, policajcima, a svi oni imaju za zadatak obezbeđivanje i spovođenje prekida vatre i održanje postignutog mirovnog ugovora. Obezbeđivanje mira je tehnika koja omogućava kako zaštitu od izbijanja konflikta, tako i stvaranje mira. 

Sprovođenje mira (peace-enforcement) - je angažman teže napružanih UN-trupa i treba da se razume kao prelazna mera po odlomku VII članu 40 Povelje UN-a. Tu spadaju sledeće mere: uspostavljanje i održanje prekida vatre, što može da se ostvari s obzirom na činjenicu da UN-trupe u takvim slučajevima bivaju teže naoružane nego konfliktne strane. Ovaj angažman ne sme da se zameni sa nametanjem mira što može da se sprovede po članu 43 Povelje UN-a i uključuje odgovaranje na napad.

Nametanje mira vojnom silom (use of military force) - označava vojne mere prisile po odlomku VII član 42 Povelje UN-a prilikom pretnje, prekida primirja ili prilikom dejstva na štetu UN-trupa, a u cilju održanja primirja ili prekida vatre. Veće sigurnosti je do sada veoma retko donosilo ovakve mere. Izuzeci su bili Drugi zalivski rat (Irak/Kuvajt) kao i intervencija za osiguranje humanitarne pomoći za Somaliju (United Task Force - UNITAF): Veće sigurnosti dalo je punomoć državama-članicama (i SAD-u) da u njegovo ime mogu da sprovode ove mere. I bombardovanje pozicija bosanskih Srba od strane NATO-a u ljeto 1995. godine usledilo je po mandatu Veća sigurnosti sa ciljem da se zaraćene strane dovedu za pregovarački sto, da bi se omogućilo potpisivanje Dejtonskog mirovnog sporazuma.

Konsolidovanje mira (post-conflict peace-building) - je ponovno uspostavljanje odnosno unapređivanje državnih struktura po uspešnom završetku konflikta, a pokazalo se uspešnim pri utvrđivanju i konsolidiranju mira i sprečavanju ponovnog oživljavanja starih konflikata. Ovde spadaju: demobilisanje bivših ratnika, njihovo razoružavanje i ponovna integracija u civilno društvo ili izgradnja upravnog i pravnog sistema po principima pravne države."

[Auswärtiges Amt (Hrsg.): ABC der Vereinten Nationen, Berlin 2000, S. 37-39]

[Početak stranice]